Љубави моја. Тражим те поново
тамо гдје све престаје: у једном трену
између снијега што пада и ватре умирућег
на твоме лицу, испод твоје хаљине,
у зраку који изговараш.
ту је кишно љето, година, грана трешње,
ту је твоје тијело од воска на коме је море
оставило свој сјеновити криз. Горчина,
празно небо, тјескоба, луде ријечи
на које не пристајем док силазим
између твојих руку и тражим
наги плач што испуњава моја уста.
Љубави моја, уздрхтала на киши, она
која спава на мојој постељи, прекривена
мојом руком, она која не разликује више
то што сам створио и то што ме напушта.
И моју жеђ са траговима безумне соли.
