Опрости Боже,
што песме моје уместо Тебе мрак прослављају.
Дух ми не додирују.
Трпају ми очи у кавез.
Све је у болу зачето.
Ништа не умем на мало.
Ко ми у сусрет иде?
Ја бих да загрлим неког, али далека су срца.
Предајем се цела остатку од човека.
Свако за себе тоне.
Себичност постаје религија.
Где је закопан свет коме припадам?
И шта ли ће из те хумке нићи?
Понор или повратак?
