Била си цвет у пустињи,
сламка спаса
за коју се дављеник хвата,
најлепша статуа
која остане нетакнута
после ратног разарања.
Била си мирисна орхидеја
чије су латице мазиле облаке,
бисерна огрлица
што краси попрсје дворским дамама,
ружа на циљу
трњем поплочаног пута.
Била си вила што сипа сребрну прашину снова…
За тобом је остала
соба пуста и ледена као Сибир,
талог кафе на дну напукле шоље,
комадићи срца разбацани по поду,
туга што се ко фарба разлива по зидовима,
календар који подсећа
на бесмислене дане што предстоје,
и сат који показује
да је наше време
заувек прошло.
