slike pesnika

Милош Црњански – ВАТРОМЕТ

milos crnjanski vatromet
Дошло је доба
да нам душа све лекове зна,
и никог, никог не треба,
поносна бескрајна.

У телу нам је побуна.
У телу нам је гађење,
понижење неверство зло.

Дошло је доба
да нам душа све воли и трпи.
На најгорој крпи сања,
благодари, благосиља.

Тела нам се узнесу,
као камење у небеса.
Да прште грме и горе
у мржњи, разочарана, у бесу

slike pesnika

Звонимир Голоб – ЉУБАВИ МОЈА

zvonimir golob ljubavi moja
Љубави моја. Тражим те поново
тамо гдје све престаје: у једном трену
између снијега што пада и ватре умирућег
на твоме лицу, испод твоје хаљине,
у зраку који изговараш.

Amor Mío. Нема имена које ти не припада:
ту је кишно љето, година, грана трешње,
ту је твоје тијело од воска на коме је море
оставило свој сјеновити криз. Горчина,

празно небо, тјескоба, луде ријечи
на које не пристајем док силазим
између твојих руку и тражим
наги плач што испуњава моја уста.

Љубави моја, уздрхтала на киши, она
која спава на мојој постељи, прекривена
мојом руком, она која не разликује више
то што сам створио и то што ме напушта.

И моју жеђ са траговима безумне соли.
slike pesnika

Танасије Младеновић – КО ЦВЕТ СЕ ЗАТВАРАМ

tanasije mladenovic ko cvet se zatvaram
Кô цвет се затварам пред замасима 
Летњих вечери.
Клупчам се у себе,
И ко у рите увијам 
У своје рођене 
Топлине.
Прибирам мисли за скок.
И пратим кретање глечери 
Што стреми у дом мој:
Да дан ми никад 
Не сине.

Ћутим под зеленим небом,
Кô једом заувек 
Преливен.
Чекам под чокоћем таме 
Да вечерњача,
Кô зрела сенка,
Изрони.
Блудим за оним чега немам,
Злослутним муком 
Заливен
И слутим ветровит час 
Што мутне варке 
Разгони.

Почива сав мир тај 
У мени,
Кô туђ и нестваран 
Предео.
Тинња и запламса пепелом 
И ноћним сјајем 
Неким.
Па опет све исто бива.
И залуд сан ми носи 
Врхунац – чист, оседео
Под наносом иња заумног –
Ha горама светлуцавим.
И далеким!

(1969)

slike pesnika

Танасије Младеновић – РУЖА

tanasije mladenovic ruza
Бисер сунца, рубин гладак у свитању зоре,
Кад мај сабија свој бодљикав жар
У лишће, стабљику, збокорене главе,
Трње најежено, врхове одбране
Ha ивици једног другог,
Туђег једног света,
Ван додира ветра, ван додира росног,
Ван мирисног ћува, бранљивога раста,
Одмах иза лати које бојом рекну
И последњу тајну у сунчаној роси,
Ватру ведре земље.

Дише, али дашак осећање јесте.
Пахом све опија, маглу чудну ствара.
И сам мирис једну осмишљеност значи.

У врту стражари
Пламен младог сунца.

(1953)
slike pesnika

Октавио Паз – РУКОПИС

oktavio paz rukopis
Док перо хартијом пише
у било који самотни час,
ко ли га води?
Коме ли пише онај који пише мноме,
обали сазданој од усана и сна,
смиреном брегу, заливу,
рамену да се заборави свет засвагда?

Неко пише у мени, покреће ми руку,
одабира реч, зауставља се,
колеба се између плавог мора и зеленог брда.
Слеђеним жаром
проматра оно што пишем.
Њега све сажиже праведна ватра.
Али тај судија такође је жртва
и док ме осуђује, осуђује себе:
никоме не пише, никога не зове,
исписује себе самога, у себи се заборавља,
искупљује себе, и постаје ја.

•Превео Бранислав Прелевић

(Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979)

slike pesnika

Шарл Бодлер – ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ

sarl bodler jednoj prolaznici
Улица је била заглушена хуком,
Висока и танка, болно узвишена
И сва зањихана, прође једна жена
Руб хаљине држећ господственом руком.

Отмена и хитра, витких ногу… И ја
Згрчен као лудак, из дупље очиње
(Ведрог неба у ком вихор започиње)
Испих сласну нежност и плам што убија.

Муња… И мрак затим! – Одбегла светлости,
Ти, чије ме очи у живот вратише,
Зар ћу те сад срести само у вечности?

Далеко! Прекасно! Можда никад више!
Не знам те, не знаш ме, о ти, устрептала…
Могах те волети, и ти си то знала!

Препевао Мића Данојлић

(Сабрани стихови, Завод за издавање уџбеника, 2005)
slike pesnika

Уна Радовић – СЛЕПИЛО

una radovic slepilo
Свету није потребно много да нас 
прогласи лудима, драги.
И све је то благо речено, 
много смо ми више од тога.
Изгубљени тако 
у свемиру костију и слепила
Љубав уплашеном меном пушта 
корење у земљу,
дрхтећи избезумљена од света 
где се све што вреди у камен претвара.
Не воли земља ванвременске меридијане
стога се много тога своди на тачку 
у којој се све што је прећутано бори за дах.

slike pesnika

Уна Радовић – НЕСТАЈАЊЕ

una radovic nestajanje
Боли ме до коске 
твоја одсутност.
У измаглици смо 
сатканој од страха и чежње.
Кукавице са круном од крви.
Победиће нас живот.
Играћемо и плакати 
докле нам свирају.
Изашло је Сунце, 
подношљивије се умире.
slike pesnika

Уна Радовић – СВЕДОЧАНСТВО ЈЕДНЕ ДУШЕ

una radovic svedocanstvo jedne duse
Кад ме једног дана оголе
и кад од мене ништа не остане,
опстаће ипак Један откуцај срца 
у хиљаду димензија отелотворен.
Остаће онај универзални вапај,
она нит неисцрпне топлине,
моменат блаженства који векове сатире.
Живеће један пољубац као аеродром Богова.
Остаће душа која вечно сања 
и када је наизглед не могу пробудити.

slike pesnika

Уна Радовић – УМЕТНОСТ СРЦА

una radovic umetnost srca
Љубав је равна Распећу.
Имамо ли шта на овом голом свету
до разарајућег бола и вечите глади 
за једним зрном?
Шта ли је заиста наше?
Тек бескрајни ген слутњи и страха 
што Бога у пепео кује.
Света нежности,
од твог соја сва сам ткана.
Ко искида оно заиста наше
и где су нам лица минула у срећи?

slike pesnika

Уна Радовић – МАЛО МРАКА

una radovic malo mraka
Опрости Боже,
што песме моје уместо Тебе мрак прослављају.
Дух ми не додирују.
Трпају ми очи у кавез.
Све је у болу зачето.
Ништа не умем на мало.
Ко ми у сусрет иде?
Ја бих да загрлим неког, али далека су срца.
Предајем се цела остатку од човека.
Свако за себе тоне.
Себичност постаје религија.
Где је закопан свет коме припадам?
И шта ли ће из те хумке нићи?
Понор или повратак?

slike pesnika

Уна Радовић – ДОМ ИЗЛАЗЕЋЕГ СРЦА

una radovic dom izlazeceg srca
Желим бити твоме бићу дом.
Допусти, да ти раме моје буде Почетак и Крај.
На грудима мојим усмрти коначност. 
Поклони мом оку ту дечију нетакнутост сна.
Сазидај ме у вечни циркус разиграности.
Начини од мог тела светилиште пољубаца.
Тихо продри до места где Танатос побожно дрема 
сањајући о давно изгубљеним стрелама.
Врати ме преданости.
Заштитнички помази океан
мојих паганских слутњи.
Буди мој Творац Дахом
чинећи од мене пражену.
Прогутај све моје најмрачније екстазе.
Смрви ме у апсолутну тананост.
Нека из окова ових васкрсну Небом неоседлани коњи.
Љуби ме као да први пут ствараш песму.
Дотакни ми сузу као Свету колевку тајни
у којем кротка чежња зри.
На крају моје срце разбиј о своје,
док умирући не постане штит Богова.

slike pesnika

Уна Радовић – СПЕВ

una radovic spev
Све нетакнуто мене твори.
У тихом бивству осакаћених,
ја те волим.
Од ребра начиних барку 
да помилујем крвљу закопане осмехе.
У грудима ми несагориви огањ зри 
у име несрећних срца овенчаних у камену.
На месту где светски бол почива, 
ту завичај правим за децу одбеглу од куће.
Једним телом дише истина.
Једним срцем молитва у Господу обитава.
Једно је зрно соли што морем господари.
Једна је Тајна 
пред којим се вечно клечи и божанствено пада
slike pesnika

Уна Радовић – КРУГ МАЛИХ СТВАРИ

una  radovic krug malih stvari
Живот је 
тек нема рефлекција 
вечности.
Лептири смо 
племенито заробљени 
у малом кругу спознаје.
Рођени за трагање.
Богови из блата играјући 
умиру 
и тако у круг.
slike pesnika

Уна Радовић – ИЗВАН ВРЕМЕНА

una radovic izvan vremena
Пожелим тако, 
када ми од живота једино слутња преостане,
да се сакријем у теби
божански дубоко, ту под олтар твога ока
молећи се да ме не нађу хиљадама година.
Побегла бих из ове земље тужних обећања
у свет изграђен на окосници 
између тренутка и миленијума само
да оживим ту скицу што обећава нас.
Све је ионако осуђено временом,
тим низом трагичних околности,
али ето, било би лепо да се волимо
макар на кратко изван ружног лица пролазности.
Тај невешти моменат љубави би окрилатио вечност 
и нас заклонио од рушевина бесмисла.

slike pesnika

Уна Радовић – ПОМПЕЈА ТУГЕ

una radovic pompeja tuge
Сахрањујем груди своје
(ту пригушену експлозију Богова)
Једино се у тами истински расветљавју 
нетакнуте ископине ове чежње.
Душа ми је стари археолог који отежано дише 
гутајући светости дубине.
Све подлеже тој бистрини којом те посматрам.
У мртвој котлини снова 
вазнео се портрет једног отпадника.
Ветрови имају укус плача и надахнућа.
Пут љубави је узан и мала је капија истине.
Врста сам која једва опстаје.

slike pesnika

Уна Радовић – МРАЧНА ДОЛИНА

una radovic nracna dolina
Напољу је мрак љубави.
Неко је у незнању појео Сунце.
Сада смо у тунелу.
Неке птице би да изграде свој надом обећани Југ.
Љуби ме.
Желим умирати у тој уметности продирања
Само нам смрт остаје,
па хајде онда у љубави да нестајемо.
Свет је од свог постанка смрвљен,
а један пољубац надживеће ту горку 
и свемоћну мисао о пропадању.
Узми мој врат као вешало.
Кичма је моја одавно савијена.
Ослушни само како јецаји 
имају болни призвук црквених звона.
Оставимо тајне на миру.
Облачимо се њима,
тим свечаним рухом избављења.
Нико се још спасио није цртајући вечност.
Љуби ме, као да смо сутра већ увелико мртви.
Једном ће нас изневерити тренутак 
стога дођи док још постојимо 
у овом откаченом ансамблу наметнутог дисања.

slike pesnika

Уна Радовић – МОЛИТВЕНИ ИМПЕРАТИВ ЈЕДНОГ СЛЕПЦА

una radovic molitveni imperativ jednog slepca
Не напуштај ме
докле год се живот као тиха ватра топи, 
бори и сазрева у нама.
Опасно је неимарство мислити о теби.
Градим те и не намеравам стати 
у сакрализацији ове узалудности.
Када ме нарастеш и постанеш катедрала,
а ја се смањим и постанем величанствени ехо твој,
дозволи ми бар тада да ти кришом 
у голубију сенку проклијам.
Не дозволи да се мој лет скамени у сивом грозду реалности.
Допусти да се растопим испод соларне зенице ока твог.
Пусти да нас макар кроз шапат туге назрем.
Немој ме напустити никада,
јер све док нас Сунце има и док су нама наше руке,
живот ће очувати давно на смрт осуђена пролећа,
стога не напуштај ме никада.

slike pesnika

Уна Радовић – НЕВАЖЕЋИ ЗАКОН ТАНАНОСТИ

una radovic nevazeci zakon tananosti
Тишина господо,
у мени се спрема Сизифова патња!
Болест је ова жива буктиња што обгрли грлицу мога срца.
Мрак душу ми покрштава.
Све у тихом и стидном пламену тиња.
Бог је вечита жеђ што разара.
Тишина господо!
У мени све је отето!
Незаштићено лане моје слутње распето на крсту од олова.
Ово је витешка игра између ватре и стрпљења где душа моја као
изгубљени Пастир страда.

slike pesnika

Уна Радовић – ВРЕЛО

una radovic vrelo
Плашим се врела своје љубави.
Чији ће ме одраз у њој докрајчити?
И како ли ћу живети овако незасита?
Прождрљиве су те дубине.
Прво љубе, онда у предворје Хада спроводе.
Тихо ће тећи ова жена туге,
далеко изван ствари,
у свој умор.
И када у том зденцу воде пресуше остаће 
Фино изаткана несрећна историја једне душе.

slike pesnika

Уна Радовић – ДИВ-ЖЕНА

una radovic div-zena
Лепо спавај љубави 
док те целим својим бићем страхујем.
Ово помало отужно бдење надилази све врхунце.
Нешто си крајње. 
Нешто после чега нема чак ни сенке.
Љубави, исувише дуго мрак нагриза 
корење моје светлости.
Тешко подносим овај мрамор у души.
Од њега те студиозно клешем до 
застрашујућих ситница.
Толика си брига, колика и тајна.
Знаш песници су ништа друго до 
хроничари невидљивог.
Овај псалам што тихо јеца и плаче
Не да се разбити о језиви бедем баналности.
Више не видим ништа у овом светом каменолому очаја.
Не вреди низати речи, 
та вечито несретна и стара лица.
Стихови су нетакнута васкрснућа одевена у привид.
Где сте још видели славног сиромаха?
Душа моја сагорева у неиживљеној екстази.
Све оно суштинско у мени ескалира 
у бучној ери глувих.
Лепо спавај љубави, 
некада је дивно живети у незнању.
Благо неоткривеним дубинама, 
тим закопаним саркофазима лудила!
Човек жеђи исповеда се странцу лаког сна,
у томе лежи трагедија будних!
Благо уснулима!
Опкољен стерилним сванућима не видиш 
Како се крај тебе расцветава једна химна, 
Тај несадрживи сасуд емоција.
У дворцу твога слепила једно срце себе 
У тишини усмрћује у страху 
да својим откуцајем не избезуми изгубљене.
Дозревам батргајући се у овој 
привременој опни од сна, 
Жудећи за Извором.
Ти си моје Велико Мучење.
Распињање на крсту.
Идолопоклонство ђаволу.
Моје дно, Избављење и Спас.
Сахранио си у незнању нечије чедне осмехе.
Лаку ноћ љубави,
Ово није ни прекор, ни бол, већ тиха предаја.
Нешто као сједињавање неспојивог.
Иако ништа не буде, остаће Песма 
као тихи чувар једне рањивости.
Не замери, ја сам дошла на привремени пут 
да оплодим свој Траг тобом.

slike pesnika

Уна Радовић

una radovic biografija poezija
Уна Радовић
рођена је 7. новембра 1999. године у Београду. 

Друга је година студија на Филозофском факултету Универзитета у Београду на одсеку за Историју уметности. 

До сада објавила је једну збирку песама под називом Небески витез преко Књижевне Омладине Србије (Едиција Пегаз).


12. април 2021.
slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОСЛЕДЊА ЗДРАВИЦА

bogdan bogdanovic poslednja zdravica
за наредбе охолих
уклесане у камене плоче наше свести

за авети   
што вребају из маглене бусије прошлости

за брод идеала
што плови по црној пучини бесмисла

за духа из боце
по чијем се диктату све окренуло наглавачке

за страх 
што одапиње смртоносну стрелу према вери

за љубав
коју проповедају пастири вучјих чељусти

за несрећнике 
који се даве у бунгалову искасапљених надања

за урбану младеж     
која се богобојажљиво клања весницима смрти

за Орвелове визије
обистињене у најгорем кошмару свакодневице

за идоле   
и јагњад поклану у њихову славу

за хероје
који распродају све што је остало од отачаства

за родољупце    
чије богатство премашује красоту њихових салона

за родомрсце 
и баљезгарије изговорене у име лажног алтруизма

за крвави нож зависти
што заувек пресеца снагу пријатељских веза

за безумнике   
што живе на дасци накалемљене освете

за пољубац  
којим почиње свака унапред изгубљена битка

slike pesnika

Богдан Богдановић – БОЛЕСНА ШАЛА ПАТУЉКА ИЗ КИЧМЕНЕ МОЖДИНЕ

bolesna sala patuljaka iz kicmene mozdine
писао сам писмо 
које никада нисам послао
некоме 
кога никада више нећу видети
бирао сам најлепше 
и најнежније речи 
које сам тражио 
у слепим улицама 
подсвести

писао сам писмо 
које никада нисам послао
некоме 
кога никада више нећу видети 
и нисам више сигуран 
да ли је  уопште постојала 
или је
сновиђење  
трип   
халуцинација   
болесна шала патуљка 
што живи у кичменој мождини

старац без очију 
седе браде до колена 
пришао је да ме теши 
због писма које сам писао 
али га никада нисам послао    
мудро зборећи о томе
како је туга грех 
и како се све дешава 
по Божјој промисли   

и још неки добри људи 
сугерисали су 
да не би требало да жалим 
због проћерданих шанси 
и да је кафана најјефтинија ординација 
за лечење изломљених срдаца  

и мачке на улици 
посматрале су ме 
разрогаченим очима 
жабе су из самилости крекетале
понека је место мачака 
и мјаукнула

а ја се потајно надам 
да ћу једнога дана послати 
писмо које сам писао 
али га никада нисам послао
и гајећи наду   
дижем сидро чамца од трске  
пробијам се   
уздигнута чела кроз 
мемлу
смог
ништавило
и буђаве паланачке призоре 

slike pesnika

Богдан Богдановић – ОСМЕХ

bogdan bogdanovic osmeh
Вино рујно
којим су се опијали  Стари Грци
постављајући темељ европској цивилизацији, 
ни ракија,
шљива препечена,
коју су пили шумадијски сељаци,
храбро јуришајући на ровове
мрског завојевача,
па ни виски,
то јефтино пиће лажне српске елите,
ни опијумски деривати,
који пружају утеху прострељеним срцима,

ништа не може да замени
Осмех,
чија је лепота божанственија 
од сликарске вештине 
којом су насликане Мона Лиза и Тајна вечера,
од архитектонског умећа
твораца Лувра, Нотр Дама, Сикстинске капеле,
од списатељског шарма
којим су написани Илијада, Фауст, Хамлет, 
Хасанагиница, Псалми Давидови и 
најлепше баладе светске књижевности.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЦВЕТ

bogdan bogdanovic cvet
Била си цвет у пустињи,
сламка спаса 
за коју се дављеник хвата,
најлепша статуа 
која остане нетакнута 
после ратног разарања.

Била си мирисна орхидеја
чије су латице мазиле облаке,
бисерна огрлица
што краси попрсје дворским дамама,
ружа на циљу
трњем поплочаног пута.

Била си вила што сипа сребрну прашину снова…

За тобом је остала
соба пуста и ледена као Сибир,
талог кафе на дну напукле шоље,
комадићи срца разбацани по поду,
туга што се ко фарба разлива по зидовима,
календар који подсећа
на бесмислене дане што предстоје,
и сат који показује 
да је наше време 
заувек прошло.

slike pesnika

Богдан Богдановић – СТУДЕН

bogdan bogdanovic studen
Студени је био дан 
кад си нестала,
одлетела на крилима Пегаза,
ишчезла
у измаглици сећања.

Студени је био дан
кад си побегла 
из мог живота
као срна
пред дивљим зверима.

Ноћи сам пробдео
с битангама, 
у каљузи приградских рушевина,
вриштао сам сузе 
низ падине веначних планина.

Крв је шикљала 
из мраморних облака, 
оџаци су бљували смесу од азбеста,
мртвачке су сене мамиле
из вашљивих рупчага.

Студени је био дан 
кад си нестала,
одлетела
на крилима Пегаза.

Крв је шикљала 
из мраморних облака,
вриштао сам сузе 
низ падине веначних планина.

slike pesnika

Богдан Богдановић – КЛИНЦИ

bogdan bogdanovic klinci
(Младој Босни)

Били су то клинци    
жељни славе и доказивања,    
жељни пољубаца, 
нежног миловања…  

Чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

Беше међу њима један кржљав, 
сав никакав, 
ни војска га није хтела,
ал' та рука мала 
није задртхала!
С њима и један учитељ, соко сиви, 
што је у аманет оставио речи:
„Ко хоће да мре, нек живи!“
И један што се стално шалио,
ал' живот није жалио 
за добробит свога рода,
идеал беше слобода!
И још многи други клинци…

Чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

Били су исувише млади, 
жељни свега, 
жељни живота,
о, људи,
страшна је гре'ота, 
па зар није срамота 
да се њима суди?
Па зар је тираноубиство
злочинство?

Желели су само добро 
за свој народ, 
нису они знали    
да ће тај дечачки хир 
изазвати страшан пир.

Били су то само клинци, 
чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОДНО ПРОКЛЕТИЈА

bogdan bogdanovic podno prokletija
Тамо где крв у поток увире,
на обронку планине манастир сија.
Тамо где вера никад не умире, 
тамо је света земља Метохија.

Доле, у котлини, подно Проклетија.

Тамо су шуме хајдуке скривале,
сестре за браћом сузе проливале,
само у Господа наде полагале
заједно с њима реке су плакале.

На крст и нејач авети скакале.

Копља и мачеви силно су севали,
јунаци веков'ма светиње бранили,
без страха, гинући, песме су певали,
многе су другове младе сахранили.

У темеље српства кости уградили.

Тамо где тече ледена Бистрица,
тамо где суђаја спокојно спава,
Призрен обасјава једна Лепотица,
над градом бдије Каљаја тврђава.

Тамо је царство Силнога Душана.

Тамо, на гори, врх села Јуника
где ноћи су пуне страве и кошмара,
тамо су сене небеских ратника,
тамо је мртва стража са Кошара.

Тамо је поље косовских божура.

Тамо где крв у поток увире,
тамо где вера никад не умире,
тамо се сабира сва Србадија, 
тамо су Љевишка и Патријаршија.

Тамо је света земља Метохија,
доле, у котлини, подно Проклетија.

slike pesnika

Богдан Богдановић – СЛАВА ВИСОКИХ ДЕЧАНА

bogdan bogdanovic slava visokih decana
Лепа је ноћ, прохладна, звездана,
красан крајолик бескрај наткриљује.
У рајском врту сакралног храма 
тиха се песма косова чује.

Бистрица смерно ромори котлином,   
носи ка Дриму свих векова тајне.
Врх ње се дижу планинске врлети,     
пред собом пружају лепоте бескрајне.

Јутром, кад сунце обасја Метохију,   
туда ће проћи поворка свечана.
Много ће бити са свих страна гостију,   
нек вечна је слава Високих Дечана!

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПРВИ КОРАК

bogdan bogdanovic prvi korak
Добри мој,   

кад те ишутирају из свих могућих кругова 
кô да си најгора псина,
и кад те руља почне мазат говнима

а ти останеш сам, без правих другова

кад се дојучерашња браћа помаме, дигну хајку
и почну срат да си пизда и да си се продô,
не осврћи се, ко им јебе мајку – 

то је само знак да си коначно проходô!  

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЦВЕТНО ПОЉЕ

bogdan bogdanovic cvetno polje
На попришту битке земаљског и вечног 
сија се запис са белога мермера,  
васцелом српству да остане спомен 
на дан када мачем бранила се вера.   

Ту, том пољу, крај Лаба и Ситнице,     
где бесмртни кнез положио је главу,    
колевка ту је виле милоснице,
што чува старих витезова славу.

Није цветно поље, костурница то је, 
где веков'ма народ крстоносни страда. 
За душе мучених праведни се моле.
Жртва је темељ на ком почива нада.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПРИЗИВАМ

bogdan bogdanovic prizivam
Напале дивље звери и немани,   
Љевишку моју хоће да отму. 
Милоша нема земљу да брани,
понижен, згађен, гледам грозоту.

Ноћима мене прогања злодух,   
пење се, поган, врх бастиона.
Нека се спреме за љуту борбу
призивам ратнике свог национа,   

да нам поврате златну слободу
и стеге тешких окова сломе!
Једном за свагда, да крвници оду,   
да будемо опет своји на своме.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОСТМОДЕРНА БАСНА

bogdan bogdanovic postmoderna basna
Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака, 
обезглављена руља кличе и аплаудира 
док угојени крмци повлаче конце 
иза кулиса.

Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака.                                                         
Калигулин магарац црвени од стида
док скоројевић купује углед на распродаји;
светина развлачи усне 
у одвратан кез
а с излога статусни симболи 
привлаче малоумне.

Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака…

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЗЛОЧИНЦИ

bogdan boganovic zlocinci
Сатанина војско, багро језуитска,
што оштриш ножеве и хушкаш на покољ,
на савести твојој многа су убиства,
злочинства ти броји Свевидеће око!

Од Инквизиције до Трећега рајха
крвави трагови дуж целе Европе;
вернике сте довели до предворја пакла
због идеје моћи, болесне похлепе!

Православне земље, Сатанина војско,
под своју би круну на силу да ставиш,
ал' остаде у нас од предака чојство,
у Србији нећеш победу да славиш!

Хабзбуршко је царство начето на Церу
докрајчио јуриш са Кајмакчалана.
Нисте могли сломит у Србаља веру,
доћи ће и пропаст злога Ватикана!

slike pesnika

Богдан Богдановић – САМРТНИ ПОКРОВ

bogdan bogdanovic samrtni pokrov
моје су песме стећци окренути наопако      
јарбол на броду који се давно насукао 
на корални спруд

моје су песме изгужвале себе саме    
оне лутају по неким чудним местима   
бауљају по биртијама које више нико жив  
не посећује

моје су песме ехо улудо потрошеног времена  
суманутих порива
бесмислених поклича

букет оглоданих костију

самртни покров 
промашених љубави

slike pesnika

Богдан Богдановић – ТУНДРА

bogdan bogdanovic tundra
неко нам је украо сва четири годишња доба 
и оставио студен 
да угаси последњу искрицу наде

овде, у овој јебеној тундри…

ово место не посећује више ни смрт,
повремено шаље своје курире,
опомиње на платни списак

у овој јебеној тундри 
дани се ваљају унатрашке
тромим корацима измалтретиране џукеле  

и сунце се немоћно кези 
као талац на јутарњој смотри

у овој јебеној тундри…

ми смо само влати траве 
коју газе залутали ирваси    

slike pesnika

Богдан Богдановић – СЕЧИВО

bogdan bogdamovic secivo
речи су сузе слане ко море 
чији таласи гутају хриди

речи су сечиво што се зарива у груди 
пробадајући срчану аорту

речи су оловни меци 
којима љубавници свршавају епопеју

речи су чељуст дивље звери 
која прождире утробу

речи су једина утеха сужња 
што трпи јарам вековног ропства

речи су последњи крик палог војника
пред стрељачким стројем

речи су јуначка песма 
скована пред јуриш у сигурну смрт

речи су камен темељац 
на ком почива храм издаје

речи су магла 
коју продају дневне новине

речи су вика чаршије 
која пљује вредне и успешне

речи су ситна злоба
којом се хране пизде и кукавице

речи су урин   
којим властела запишава гласаче

речи су погодно средство 
којим песници лече фрустрације

slike pesnika

Богдан Богдановић

bogdan bogdanovic biografija savramena poezija
Богдан Богдановић
је рођен 25. aвгустa 1984. годинe у Суботици. Поезију пише од 2007. године. Песме су му објављиване у часописима: „Огледало“, „Косовски завет“, „Сазнање“, „Весна“, „Луча“, у зборницима: „Шраф“, "Божићни стихозбор", „Кључ Истока“, "Песмом против бомби", „Делић Раја“ и др, као и на многим порталима на интернету. 

Са две песме заступљен је у Антологији српских песника рођених у периоду 1946 – 1996. године: „Фигуре у тексту – градови у фокусу“, коју је приредило УКС (Удружење књижевника Србије). Објавио је две збирке песама, „У пустињи цвет“ (2019) и „Тундра“ (2020). Песме су му превођене на мађарски и енглески језик.

Живи у Суботици.

9. април 2021.

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта