Сунце с' роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
ја останем с јадом мојим
У ужасно вел'ком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе, –
То се зове дан.
Све се тиша, све се мири,
– Свет је канда сад још шири –
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црња рани моћ, –
Гледи на ме, оставља ме, –
то се зове ноћ.
(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)
