Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које, –
Јер је тако невесело.
Моји врти, моја поља, –
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, – јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.
Моје стазе, јер су пусте,–
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, – јер се сада
Нико о њу не отима.
гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!
(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)