Кад ноћас славуј проспе пјесме своје
Под мирисавим сводовима ноћи,
По брсној шуми и обали танкој,
У драгом миру и тајној самоћи,
И кад о жале и пошљедњи талас,
Бунцајућ, пљусне, замукне и заспе,
И са планина, млад и бијел мјесец
Хладну и тужну своју свјетлост распе,
Не чекај драга! Ја ти нећу доћи
На драго мјесто у баштине густе;
Ја у том часу другу драгу имам:
Све пјесме моје и све боле пусте.
Херцег Нови, 1903.
