Мјесечина! ... Тихо! ... Видим далеко
С терасе бујне море широко,
Модро, свијетло, мртво; тек кадгод
О секе пљусне и чује се нешто,
Кад тежак уздах, туробно, дубоко.
Мјесечина! ... Тихо! ...
Сањам и чезнем, док тамо у ноћи
Чујем како пјева рибар у самоћи:
Виени сул мар’!
Ево баркета спремна ми је мала, –
Она те чека! Дођи да пловимо,
Далеко од краја, обала и жала,
Кроз ноћ, на мору, да осјетиш жар
Срца што љуби! ... О, виени сул мар’!”
Мјесечина! ... Тихо! ... Чујем једну бајку
Што шýми с неба и пада по води,
Струји кроз душу! ... Ја јој не знам ријечи,
Нит њени смисô. Осјећам да ходи
У сваком шуму, блистању и трену,
Под сводом грања, гдје се глухо шире
И најтање сјенке! ... Но, ја знадем јасно:
Ни једна ноћца да још била није
Без бајке ове, којој нико јоште
Не појми смисô! ... Биће, Господ сами
То блуди и шапће у ноћи и тами,
Бајку, пуну туге, праштања, милоште.
Крф, 7. 10. 1903.
