Ту на игалу, поред мртва мора,
Испод маслина, ловора и руже,
Док танак мјесец извире из гора
И славуј птице у самоћи туже,
У моме срцу ја осјећам тугу
И суза пуно. Ал' ја не знам сада
У тамном болу шта ми душа жели,
За чиме плаче, рад чега ли страда.
Дјевојче једно са очима плавим
И плавом косом и осмјехом њежним,
И уснама жарким, пољупце ми нуди, –
Дјевојче једно са осмјехом њежним.
Откуд та слика? ... Како дође она,
Души и јави непозната никад? ...
Кô туђин себи, ја у стрепњи питам,
Њезину тајну да лж ћу сазнат икад?
Гле, плачем, ево, нити појмим сада
Ни тугу ову, нити узрок њени.
Ах, можда, то је нека бивша љубав,
Вјекова давних, што јеца у мени ...
Херцег Нови, 27. 8. 1903.
