Јаков Шантић – НА МЈЕСЕЧИНИ

Мјесечина! ... Тихо! ... Видим далеко

С терасе бујне море широко,

Модро, свијетло, мртво; тек кадгод

О секе пљусне и чује се нешто,

Кад тежак уздах, туробно, дубоко.

Мјесечина! ... Тихо! ...

Сањам и чезнем, док тамо у ноћи

Чујем како пјева рибар у самоћи:

Виени сул мар’!

Ево баркета спремна ми је мала, –

Она те чека! Дођи да пловимо,

Далеко од краја, обала и жала,

Кроз ноћ, на мору, да осјетиш жар

Срца што љуби! ... О, виени сул мар’!”

Мјесечина! ... Тихо! ... Чујем једну бајку

Што шýми с неба и пада по води,

Струји кроз душу! ... Ја јој не знам ријечи,

Нит њени смисô. Осјећам да ходи

У сваком шуму, блистању и трену,

Под сводом грања, гдје се глухо шире

И најтање сјенке! ... Но, ја знадем јасно:

Ни једна ноћца да још била није

Без бајке ове, којој нико јоште

Не појми смисô! ... Биће, Господ сами

То блуди и шапће у ноћи и тами,

Бајку, пуну туге, праштања, милоште.

 

Крф, 7. 10. 1903.

Опширније...

Бранко Ћопић – ПИСМО

Драга мама, почесто те сањам, 

кућу, Грмеч, над њим небо сјајно, 

разбудим се, слушам Уну нујно 

и у јастук отплачем потајно. 

Од куће сам већ недјељу пету 

у Бихаћу, у далеку свијету. 

Да ли ме се сјећа добри Жућо, 

је л' Шаруља теленце добила, 

шта ли раде јагањци и овце, 

да л' су здрави Дорат и кобила? 

Је ли прошло михољданско славље? 

А ти, мама, како си са здрављем? 

Је л' већ вријеме да орахе тресу? 

Тога нема овамо у граду. 

Остави ми бар двије прегршти, 

добро сакриј, да ме не покраду. 

Чак и овдје, усред интерната, 

има браће од тога заната. 

О Бихаћу да ти нешто причам? 

Не видиш га од силних дућана. 

Људи врве тамо и овамо, 

смутила ме гужва непрестана. 

Нико нема говеда ни овце, 

нит шта раде, само броје новце. 

Некидан је овдје био вашар, 

то је била грдна смијурија, 

дошла мечка и пеливан славни, 

име му је Ариф Тамбурија. 

Ту потроших, дајем ти на знање, 

два динара, читаво имање. 

Како ли сам пожелио, мајко, 

да те видим бар мало, зеричак, 

да завирим у шталу и башту 

и да Жући бацим на реп чичак . . . 

Од Бихаћа, из тавних даљина, 

вози писмо гарава машина. 

Опширније...

Бранко Ћопић – ТУЖНИ ХАРАМБАША

Крупа, лабуд, на Уни раскриљен,
то је била тужна средокраћа:
пола пута хода од Хашана
и толико исто до Бихаћа.
Ту на мосту, нијемо и уклето,
остане ми срце разапето.

Кад ујесен из Хашана кренем,
насред Уне воденица стара
подсјети ме на брујање вриједно
сеоскога млина поточара.
Ту осташе моји дани плави
испод врбе, у прохладној трави.

Збогом жрвњи испод крова сива,
пјесмо знана из дјетињства мога,
продужите до тишина зимских
златну причу љета несталога.
Помените момчића сељачког,
заробљена усред дома ђачког.

Тако увијек, у Босанској Крупи,
покрај Уне, као на граници,
ја остављам чету успомена,
ту ми гину моји копљаници.
Покрај строга камена међаша
прође само тужан харамбаша.

А већ сјутра, тамо у Бихаћу,
на капији гимназије наше,
сјатиће се моји знанци стари,
као и ја, пусте четобаше:
сваки држи ногу у стремену
и убојно копље на ремену.

Теку љета, године уморне
и сјећање на дјетињство тупи,
ево опет воденица сивих,
поново сам у Босанској Крупи.
Ој, ратниче низ поље зелено,
зашто носиш копље оборено?

Опширније...

Бранко Ћопић – БОСАНСКИ ТРКАЧИ

Свакога дана, ведра ил' мрка,

кроз Босну моју води се трка.

Четири стазе, свака се вије,

на свакој тркач. Ко ли ће прије?

На првој стази дјевојка Уна,

вечито млада, знана из буна,

кићена цура из Мартин-Брода,

накит јој сија, зелена вода.

Узела залет са личких чука,

од стрмих стијена штрбачког бука.

Низ другу стазу јуриша хучно

весело момче, смјело и бучно,

поносни Врбас, лакога хода,

планинац Врбас, ледена вода,

под њеном снагом клисура пуца,

злаћано зрнце на дну свјетлуца.

На трећој стази сунчано сијева

жуборна Босна од Сарајева,

горе јој очи, јутарња роса,

у пјени шумној зелена коса.

Вије се, игра, кроз горе хита,

немирна, бистра и поносита.

На крајњој стази препреке мрви

дјевојка црна, горштачке крви,

с камена краја, мрких даљина,

вјечито тужна, студена Дрина.

С хуком се руши, не пјева ништа,

помамно јури кроз разбојишта.

На крајњем циљу, у јутра плава,

тркаче прима поспана Сава. 

Опширније...

Јован Јовановић Змај – СУНЦЕ С' РОДИ ПА ЗАВИРИ

Сунце с' роди, па завири

У поноре мојих груди;

Ужасне се, па ме мане,

Пође даље путем својим.

ја останем с јадом мојим

У ужасно вел'ком свету

Сам;

Сунце с' диже, спушта, зађе, –

То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,

– Свет је канда сад још шири –

А бескрајност у црнини

Жели негде да одане,

Па на моју душу пане,

Ту пребледе, као да је

Црња рани моћ, –

Гледи на ме, оставља ме, –

то се зове ноћ.

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)

Опширније...

Јован Јовановић Змај – МОЈЕ НЕБО, ЈЕР ЈЕ МУТНО

Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које, –
Јер је тако невесело.

Моји врти, моја поља, –
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, – јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.

Моје стазе, јер су пусте,–
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, – јер се сада
Нико о њу не отима.

гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)

Опширније...

Јован Јовановић Змај – ШТО ЈЕ ЈАВА ТАКО КИВНА

Што је јава тако кивна,

Да ти веру сву потреса!

Откуд санку сила дивна

Да отвори сва небеса?

Засијају зрачне стазе,

Ка да с' у дуж звезде сјате,

Видиш своје како слазе,

– Саме душе – ал познате.

Рај са земљом загрли се

И хладноћа са топлотом;

Оне међе растопе се

Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,

На њеном се сунцу згреваш;

Кроз душу ти вера струји

– И ти не знаш да то сневаш.

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)

Опширније...

Изет Сарајлић – САРАЈЕВО

Сад нек спавају сви наши мили и бесмртни.

 

Под мостом крај II женске гимназије набујала Миљацка тече.

Сутра је недјеља. Узмите први трамвај за Илиџу.

Наравно, под претпоставком да не пада киша.

Досадна, дуга сарајевска киша.

Како ли је било Чабриновићу без ње у тамници! 

Ми је проклињемо, псујемо, а ипак док пада 

заказујемо љубавне састанке као да смо у најмајскијем мају.

Ми је прокљињемо, псујемо свјесни да од ње никад

Миљацка неће постати ни Гвадалкивир ни Сена.

 

Па шта! Због тога зар мања биће моја глад 

за тобом и мање моје горко право

да не спавам кад свијету пријете куга или рат

И кад једине ријечи постају не „заборави“ и „збогом“? 

 

Уосталом, можда ово и није град у коме ћу умријети,

али у сваком случају није заслужио једног неупоредиво ведријег мене,

овај град у коме можда и нисам био најсретнији

али у коме је све моје и гдје увијек могу

наћи барем неког од вас које волим

и рећи вам да сам сам до очајања.

У Москви то бих исто могао, али Јесењин је мртав

а Јевтушенко сигурно негдје у Грузији.

У Паризу како да зовем хитну помоћ 

кад се она није одазвала ни на позиве Вијона?

Овдје, зовнем ли тополе, своје суграђанке,

и оне чак знаће шта је то што ме боли.

Јер ово је град у коме можда и нисам био најсретнији,

Али у коме и киша кад пада није просто киша.

Опширније...

Изет Сарајлић – СУТРА ЋЕ СЕ ЉУДИ САСТАЈАТИ...

Сутра ће се људи састајати испод пластичних липа,

из употребе можда ће изаћи и мртвачка кола.

 

А ми смо имали срећу: ово права мјесечина за несрећне сипа

своју свјетлост преко нашег бола.

 

Ми смо имали срећу. Нас још увијек може да обрадује маслачак у пољу,

а у сутрашњим реченицама једва ако ријечи маслачак уопште буде.

 

Прогрес се толико рашепурио да се бојим да је на помолу

вријеме у коме ћемо добити и прве умјетне људе.

Они ће имати све као и ми, своје клубове, своја светилишта.

Имаће своје пјеснике, понеки од њих можда ће и васељенско име стећи.

Играће голф, скупљати марке, организовати фестивале, посјећивати позоришта.

Имаће све као и ми, само што “Ја те волим” неће знати рећи.

Опширније...

Петар Кочић – СЛОБОДИ

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

(1912)

Опширније...

Борислав Радовић – ПОСЕБНО МЕСТО

I

Постоји негде неки врт,

мало тешког камена којим шетамо од детињства,

негде и дрво, голо страшило,

мотка са мало прња,

у свакој песми неки свет што нам припасти неће,

за гозбу ветра спремљена кућа и за смрт;

постоји, ако то још значи повратак, изван тих ствари

истина непотврдива и крња,

на сваком буњишту, кад ветар се острви;

у свакој глави

продуваној јутром, лишће што се врти,

у сваком сну понешто ћутке просуте крви,

у свакој изговореној речи потков смрти.

Постоји тако

негде ипак тај камен-врт,

наслеђе тачних граница под жилавим копривама,

ипак и јарак, раме живице,

геометрија трња,

низ битних поређења и врло сажетих слика,

у мало зидова глас уграђен камен крт;

ипак још, у мрежастим очима духа, негде постоји

та земља растреситија и црња,

а ипак чистија, од сваког сна и крви;

њено гребење

на избилом сунцу, граничници шкрти,

њене воде слап кад се бистар и стамен мрви,

њен дах сав из светлости исцеђен пламен смрти.

II

Али још си ти дахтање у мраку,

још тврда љуска,

бојиш се, треба да постанеш нешто.

Каква ће давна сродства да те приме

под окриље, како описати дан

кад биваш нечије највеће добро,

иако теби тек сазрева место,

иако ти се тек припрема име?

Још почиваш, као да трунеш

под изопаченим Месецом, у бари

где ври сав грабеж гамади и биља,

у бари часова. А жеља ти је

све што никад не умире ни стари.

Опширније...

Борислав Радовић – РЕЧ У ПЛАНИНАМА

Говорити је мучно; само је тешко

држати камен у устима,

његовој ћуди се учити и вољи,

признати нову нашу снагу.

И планинама када се обраћамо,

то се ћутање урезује

дубље него слепи матерични осмех

на лицу и у боровима.

Опширније...

Милан Ненадић – ОДВАЖНОСТ

Јутрос, усред вриска, коса ми се дигла:

Зрак сунца, у око, пао је ко игла.

Ако је то живот – то бело, то врело –

Морам да признам: храбро се живело.

Опширније...

Драгомир Брајковић – ДУГО ОДЛАГАНА ПЕСМА

Ову бих песму да дишем

Природно и лако,

Са пуно склада.

Њом мучен да лутам по речима

Као незнанац улицама туђег града.

Са том песмом у речи да уђем,

Тихо, изненадно, тајанствено…

Да почетак јој и крај слутим 

И слушам бѝло пригушено.

Но речи су се среле

И ко да је блесак мрака 

Из њихових састава прословио.

Хтео сам ову песму да дишем

Склада тражећи у прегибу сваком.

А мамио их је иза мене неко лако,

И већ се ова песма пише.

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)

Опширније...

Драгомир Брајковић – ЖИЖАК

Заћи ћеш једном и ти у таму

Коју створитељ у свему отка.

Препознати нећеш ни реч саму;

И њој ће тама бити потка.

И ни тишине бити неће.

Ни ствари неће да се слове.

Из таме, мање, већ излеће

Свеопшта тама – знак обнове.

И док је гризе твој пламичак

Суштину њену осветљава

А на све пада лак различак

На самом прагу заборава.

Из жишка случајно запаљеног

Поново општа тама бије

Као да слог се са усана

Јавља у вишку енергије.

И због тог мањи од свих тама

Ал' општој тами страшно близак,

Усред свих сања и омама

Ти дрхтурави буди жижак.

Унутар оног што је против, 

Што ништа са светом не једначи

Ти буди нека тама гушћа 

Малени жижак расипај, зрачи!

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)

Опширније...

Драгомир Брајковић – ВАТРА У РУКАМА

Свећа с оба краја запаљена
У јужној, у доњој земљи,
Под пустим небесима,
У хладним гробовима
Ноћ прву приповеда.

Биле су руке
Благовесне, небесне
Ватре што прже.
Коло није заиграло
Око беле цркве самодреже.

Над чијим (ничијим) гробовима,
Над чијим ступовима
Небеса се надносе?!

Пошле су кости прошлости,
И земља доња,
Над њом свет звони,
У рукама жижак трне.

Сузом се свећа
Ни ватром ничег више
Не сећа.

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)

Опширније...

Јаков Шантић – ЈЕДАН ЖИВОТ

Ту на игалу, поред мртва мора,

Испод маслина, ловора и руже,

Док танак мјесец извире из гора

И славуј птице у самоћи туже,

 

У моме срцу ја осјећам тугу

И суза пуно. Ал' ја не знам сада

У тамном болу шта ми душа жели,

За чиме плаче, рад чега ли страда.

 

Дјевојче једно са очима плавим

И плавом косом и осмјехом њежним,

И уснама жарким, пољупце ми нуди, –

Дјевојче једно са осмјехом њежним.

 

Откуд та слика? ... Како дође она,

Души и јави непозната никад? ...

Кô туђин себи, ја у стрепњи питам,

Њезину тајну да лж ћу сазнат икад?

 

Гле, плачем, ево, нити појмим сада

Ни тугу ову, нити узрок њени.

Ах, можда, то је нека бивша љубав,

Вјекова давних, што јеца у мени ...

 

Херцег Нови, 27. 8. 1903.

Опширније...

Јаков Шантић – ОДГОВОР

Кад ноћас славуј проспе пјесме своје

Под мирисавим сводовима ноћи,

По брсној шуми и обали танкој,

У драгом миру и тајној самоћи,

 

И кад о жале и пошљедњи талас,

Бунцајућ, пљусне, замукне и заспе,

И са планина, млад и бијел мјесец

Хладну и тужну своју свјетлост распе,

 

Не чекај драга! Ја ти нећу доћи

На драго мјесто у баштине густе;

Ја у том часу другу драгу имам:

Све пјесме моје и све боле пусте.

 

Херцег Нови, 1903.

Опширније...

Јаков Шантић – ВОЈИСЛАВУ

Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,

Из ових тешких дана, у крило чуднога света!

Ах, ја сам уморен страшно сумором наше јаве

И добом очајним нашим, празним и без полета...

 

Хајдмо! Води ме собом! Моје те срце тражи,

У болу борба својих изгубив своју вјеру,

Кô сунце истине благе, у свијету гријеха и лажи,

Гдје жреци Христови Христа наново на крст стеру!...

 

Божанском својом лиром, са које истине звоне,

Баци у душу моју ријечи помирења!

Изгубив богове свијет, бесмртне силе оне

У духу нађоше твоме своја васкрсења

  И ти би израз њих.

 

Но, гдје је народ да њихног жреца штује?

У храмовима њихним, усамљен, још се чује

  Твој бол и твој стих!...

 

Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,

Из ових тешких дана, у крило чуднога свијета –

Несрпске, муљаве ријеке божанске обале плаве,

С којих гигантска твоја Олимпу душа лета.

 

Монтана, 18. X. 1904.

Опширније...