Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.
У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.
Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.
