Годинама смо, првог јануара, ишчекивали гала концерт из Беча, кријући недоумицу је ли валцер о плавом Дунаву измислио Штраус отац или је то учинио његов син. Тек што смо разбистрили мамурлук уз помоћ тактова с којима ћемо, касније, полетети у Кјубриков свемир, светлећа кутија пренела би нас на Алпе. Ту, у Гармишу, испод снежне падине с које су се бацали у амбис снежни летачи, те зиме, пре тридесет година, седео сам у башти посластичарнице коју је држала госпођа са својом ћерком мојих година. Чинило се да сам симпатичан мајци више него ћерки, јер ми је редовно, после трећег коњака, приносила чинију јагода посутих снежним шлагом. Прећутно, био је то гратис за младог музичара којем није било мрзло у башти, у јануару, сабајле, осећајући да сам бануо ниоткуд и да никуда не намеравам да одем. Знала је да посао хотелског музичара није оно чему сам се надао када сам набусито напустио Београд тек напунивши двадесету. Чинио сам јој се попут птице селице која је промашила смер, па сада ту, на снегу, лечи промрзлине, смишља шта ће и како ће, има ли где и колико даље од других, а најпре од себе самога.
Јагоде сам заливао коњаком који ме подсећао на моју луду нарав од које сам побегао, не слутећи да побећи не умем. Ућуткао бих гутљаје коњака сочном јагодом. Шта коњак зна?
То надметање прекинула би госпођа која би села за сто у тренуцима беспослице. Била је у најлепшим годинама, и око ње је зрачила дрхтава топлина женске, попут Аве Гарднер, Лолобриђиде. Тако ми се тада чинило. Данас сам сигуран.
Њен супруг настрадао је у неком пристаништу у Америци приликом ремонта лађе на којој је пловио неку годину пре него што ме пут нанео у њену снежну башту. Од одштете, госпођа је закупила локал подно скакаонице и трошила живот са ћерком мојих година.
Наше штуре разговоре нисмо, како то бива у романтичним филмовима, започињали баналним опаскама о времену, нити смо процењивали једно друго темама које смо тек наслућивали. Не.
Ослободила би ме необавезна питања о мојим годинама, о томе како се осећам подаље од куће, да ли сам и у Београду пио „мартел”. Одговарао сам јој искрено, понекад брзоплето. Једном приликом сам јој признао чуђење да јагоде расту у јануару под Алпима.
Насмејала се грленим гласом и рекла да сам баш „funny”. За њу је то значило духовит. Брецнуо сам се да код мене то значи смешан, на шта ме је несвесно ухватила за шаку и кликнула: најн, најн! Затим је лагано повукла неговане прсте, укрстивши шаке под брадом налик сићушној потковици. Посматрала ме ћутке који трен, а онда хитро устала и без речи замакла у локал. Зачуо сам шкрипу корака по снежној пртини и угледао Дафија, симпатичну сподобу неуредне косе и пливајућих очију. Церио се док се приближавао столу, испуштајући пару помешану с мирисом марихуане и здравих чељусти: „Hi, Dush. What’s goin’ on?” Растали смо се после поноћи и питање сам прихватио као јутарњи поздрав. Патрик Дафи стигао је у новембру из Вијетнама. Демобилисан је у чину капетана, пилота хеликоптера, са два куршума у телу. Пројектили су се сместили сувише близу кичменог стуба и лекари нису желели да рескирају и ваде металне зунзаре. Своју позамашну ветеранску пензију потрошио је на путовање Европом и безбрижан живот лажног хипика. Био је тек коју годину старији од мене.
У његовој пространој планинској колиби, одмах на почетку успона на Цугшпиц, слушали смо „Crosby, Stills & Nesh”, дували пот и гутали жуте пилуле, заливајући све то осредњим вином. У колибу је, од намештаја, осим моћног озвучења, довукао неколико пространих душека, мали шпорет са две рингле на плин и огроман фрижидер у коме смо чували коцке леда. Колиба се састојала од неколико пространих соба, и мени је одисала на пиљевину, онако зачудо чиста и топла.
Недељом, када сам имао слободан дан и чистио слух од комерцијалних песама које сам морао да муцам у хотелу, спавао бих у Дафијевој колиби. Обично би се окупило велико друштво перача судова, келнера у војним клубовима и привремених благајника у „American Express” филијали, и сви су били млади, надувани и Американци! Сви су тражили корене, путујући лети од Фиренце до Памплоне, док су за зимски стационар одабрали Баварске Алпе. Неки су били из болесно богатих породица, и слутио сам да им ова европска шпартања служе да проперу савест и окусе понешто од стварног живота.
Дафи ме наговарао да на лето оставим посао и кренем с њим у Памплону, где ћемо да учествујемо у трци са биковима. Питао сам га: А шта после? После идемо код њега у Кентаки, где његова породица држи једно од најпознатијих узгајалишта племенитих коња. Да постанем коњушар?, питам даље. Не, не, него да ме упозна са сестром, можда нешто испадне од нас, кикоће се. Онда идемо у Сан Франциско, где ћемо да слушамо „Grateful Dead”. Испио је чај у три гутљаја, стрпао кришку лимуна у уста и промунђао да мора до Аугзбурга, где га чека пошиљка нових плоча. Одшкрипао је снегом до своје крнтије и отишао, свирнувши у знак поздрава сиреном која је имитирала воловско мукање.
Сећам се да је била субота и да ми се скакаоница учинила као огроман бели аутомобил који се пропиње навише, ка врху снежне круне.
Госпођа је кренула да поставља столове за предстојећу најезду туриста. У пролазу је приметила да је Дафи весео момак. Питала је да ли смо пријатељи. Често смо заједно, чудна комбинација војника и музичара, Американца и Титовог јуноше, тако... чудно и симпатично у исти мах. Кажем јој да се дружимо, волимо сличне ствари. Иначе, немам пријатеље, додајем, не осећајући никакву тескобу због тога. Одједном сам затечен одсуством носталгије. Дан ми се учинио савршен!
Осетио сам потребу да учиним нешто више од зурења у бела брда и танковања коњаком и јагодама. Рекао сам јој да сутра имам слободно, и да ћу по свој прилици да одем у планину до Дафијеве колибе и напишем пар писама. Сумњам, рекла је госпођа, чула је да се недељом у колиби окупља булумента младог света и да ће то са писањем писама тешко ићи. Уверавам је да неће бити кермеса, јер се Дафи враћа у понедељак. Желим мало мира. Биће то лењ дан. А покушаћу и да останем трезан, зачинио сам осмехом своја обећања. То би баш волела да види! Звучало ми је као изазов. У тренутку су нам се сударили погледи: Изволите, изустих!
Изјутра сам пошао у фришоп и пазарио кутију калифорнијског белог, цигарилосе и флашу коњака. На каси питам имају ли јагоде. Рита, мелескиња коју су сви желели да одвуку у кревет, пита мене да ли сам дувао овако рано.
Какве сад јагоде?! Још пита да ли се вечерас спрема седељка.
Не, вечерас пишем кући. На ком језику, смеје се грлено, на чехословенском?
Кажем да ћу је једном казнити због тог зезања са Чесима и Јаном Палахом. Душ, каже Рита, када се одлучим, бићеш први с којим ћу да се грејем испод душека!
Предвече стигнем до колибе и потпалим камин. Одаберем Тонија Бенета и отворим коњак. Писма сам заборавио у хотелској соби. Не знам колико је времена прошло. Сећам се да сам тада вртео Кармен Мекре и „Only Woman Bleed”. Споља се зачуо звук мотора. Затим је настала снежна тишина. Само је Кармен нежно стругала гласом, обојивши колибу тоном јагода. Куцање се стопило с клавирским солом. Госпођа је стајала пред вратима у бунди од оне врсте сисара која ће ускоро нестати, држећи у руци несесер. Широм сам отворио тешка врата и пропустио је унутра. Из несесера је извадила две чиније прекривене станиолом. Спустила их је на полицу крај грамофона и одвила сребрнасту хартију. Колибом је блеснуо мирис јагода и помешао се с бојом коју је унела Кармен...
Данас се сећам њених ноздрва, одсјаја великог камена на прстену, мириса џемпера, крагне блузе која је извиривала око њеног врата на који сам спустио главу. Сећам се, доцније, њеног тела, сваког детаља, сваке кривине која је вапила за позивом у помоћ! Назирем и себе, нејасно се присећам својих мршавих удова, здравог воња младости којој сам тада веровао. Не сећам се речи, сувишних гестова, следеће песме којом нас је обавила Кармен Мекре. Сећам се страсти у којој сам горео и која се никада није поновила. Те ноћи сам први пут волео жену.
Била је дубока ноћ када је отишла. Знам да је месец одскочио млад и чист. Знам да сам се на трен присетио „Младих лавова” и сцене у којој Брандо, баш овде у Гармишу, дочекује Нову годину пред сам рат, у друштву девојке Дина Мартина, који ће га на крају филма игром случаја убити у Арденским шумама. У филму је Брандо био учитељ скијања пре него што је постао плавокоси бог рата.
Знам да сам изашао пред колибу бос и да нисам осетио никакву студен. Једно време сам зурио у месец, осећајући укус јагода помешан с мирисом њеног пазуха.
Затим сам дунуо ледени дах пут југа.
Уместо писма.
