slike pesnika

Велимир Рајић – ТУГОВАНКЕ I

velimir-rajic
Од како сам за се сазно, душа моја вечно пати,
На рођењу још мојему спуташе ме тужни ланци;
Ја радости нисам сазно, нит' ћу икад за њу знати,
Радост, миље, љубав, срећа – то су за ме пусти санци.

Док сам био мали јоште, док не знађах за реч боли,
Често пута рекла би ми моја мила, јадна мати:
"Хајде, чедо, склопи руке, па се лепо Богу моли,
Да је добар и милостив, он ће, можда, воље дати."

Поведе ме, и ја клекнем пред Распећем Бога Христа,
Усне ми се тихо мичу, молитва се са њих снује.
У кандилу жижак дршће. Њој у оку суза блиста...
Ја се заман Богу молим, кад Бог неће да ме чује.

Јер познадох јаде своје, што посташе много већи.
Саме очи сузе роне, пољупцем их мајка брише,
Док је свако, сав свет пливо у радости и у срећи,
Ја сам дуго, горко плако, – молио се нисам више.

Нисам људе још познаво. Тражио сам срцу лека
Међу људма непознатим. Ал' на томе мучном путу,
Где обмана и лаж влада и весеља хучи река
Свак је гледо што силније да позледе рану љуту.

Тад се вратих мајци својој, том једином, верном другу,
Заплака се, сиротица, на своје ме стиште груди;
Ја немадох суза више, да ублаже бол и тугу.
Но се оте уздах тешки: "Нема Бога! Нема људи!"

(Нова Искра, 1900)

slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – ЕВЕРЕНЕС

horhe-luis-borhes-gvozdeni-novcic
Свака ствар постоји осим заборава.
Јер Бог – који чува у сећању страшном
месеце што беху, и оне сутрашње,
што брине за метал – и згуру спашава.

Све се већ десило. Безбројни одрази
твог лика осташе у огледалима
од зоре до часа кад сунце залази.
Остаће још многи. Док времена има.

Све што око нас је саставни је део
кристала сећања, које свет је цео;
мрачни су његови ходници бескрајни.

Врата се затворе куда год да крочиш;
тек кад сунце зађе, с оне стране ноћи
архетип те чека и предео сјајни.

•Превела Валентина Шекарић

slike pesnika

Душан Прелевић Преле – ЈАГОДЕ СА СНЕГОМ

Годинама смо, првог јануара, ишчекивали гала концерт из Беча, кријући недоумицу је ли валцер о плавом Дунаву измислио Штраус отац или је то учинио његов син. Тек што смо разбистрили мамурлук уз помоћ тактова с којима ћемо, касније, полетети у Кјубриков свемир, светлећа кутија пренела би нас на Алпе. Ту, у Гармишу, испод снежне падине с које су се бацали у амбис снежни летачи, те зиме, пре тридесет година, седео сам у башти посластичарнице коју је држала госпођа са својом ћерком мојих година. Чинило се да сам симпатичан мајци више него ћерки, јер ми је редовно, после трећег коњака, приносила чинију јагода посутих снежним шлагом. Прећутно, био је то гратис за младог музичара којем није било мрзло у башти, у јануару, сабајле, осећајући да сам бануо ниоткуд и да никуда не намеравам да одем. Знала је да посао хотелског музичара није оно чему сам се надао када сам набусито напустио Београд тек напунивши двадесету. Чинио сам јој се попут птице селице која је промашила смер, па сада ту, на снегу, лечи промрзлине, смишља шта ће и како ће, има ли где и колико даље од других, а најпре од себе самога.

Јагоде сам заливао коњаком који ме подсећао на моју луду нарав од које сам побегао, не слутећи да побећи не умем. Ућуткао бих гутљаје коњака сочном јагодом. Шта коњак зна?

То надметање прекинула би госпођа која би села за сто у тренуцима беспослице. Била је у најлепшим годинама, и око ње је зрачила дрхтава топлина женске, попут Аве Гарднер, Лолобриђиде. Тако ми се тада чинило. Данас сам сигуран.

   Њен супруг настрадао је у неком пристаништу у Америци приликом ремонта лађе на којој је пловио неку годину пре него што ме пут нанео у њену снежну башту. Од одштете, госпођа је закупила локал подно скакаонице и трошила живот са ћерком мојих година.

   Наше штуре разговоре нисмо, како то бива у романтичним филмовима, започињали баналним опаскама о времену, нити смо процењивали једно друго темама које смо тек наслућивали. Не.

Ослободила би ме необавезна питања о мојим годинама, о томе како се осећам подаље од куће, да ли сам и у Београду пио „мартел”. Одговарао сам јој искрено, понекад брзоплето. Једном приликом сам јој признао чуђење да јагоде расту у јануару под Алпима.

Насмејала се грленим гласом и рекла да сам баш „funny”. За њу је то значило духовит. Брецнуо сам се да код мене то значи смешан, на шта ме је несвесно ухватила за шаку и кликнула: најн, најн! Затим је лагано повукла неговане прсте, укрстивши шаке под брадом налик сићушној потковици. Посматрала ме ћутке који трен, а онда хитро устала и без речи замакла у локал. Зачуо сам шкрипу корака по снежној пртини и угледао Дафија, симпатичну сподобу неуредне косе и пливајућих очију. Церио се док се приближавао столу, испуштајући пару помешану с мирисом марихуане и здравих чељусти: „Hi, Dush. What’s goin’ on?” Растали смо се после поноћи и питање сам прихватио као јутарњи поздрав. Патрик Дафи стигао је у новембру из Вијетнама. Демобилисан је у чину капетана, пилота хеликоптера, са два куршума у телу. Пројектили су се сместили сувише близу кичменог стуба и лекари нису желели да рескирају и ваде металне зунзаре. Своју позамашну ветеранску пензију потрошио је на путовање Европом и безбрижан живот лажног хипика. Био је тек коју годину старији од мене.

У његовој пространој планинској колиби, одмах на почетку успона на Цугшпиц, слушали смо „Crosby, Stills & Nesh”, дували пот и гутали жуте пилуле, заливајући све то осредњим вином. У колибу је, од намештаја, осим моћног озвучења, довукао неколико пространих душека, мали шпорет са две рингле на плин и огроман фрижидер у коме смо чували коцке леда. Колиба се састојала од неколико пространих соба, и мени је одисала на пиљевину, онако зачудо чиста и топла.

Недељом, када сам имао слободан дан и чистио слух од комерцијалних песама које сам морао да муцам у хотелу, спавао бих у Дафијевој колиби. Обично би се окупило велико друштво перача судова, келнера у војним клубовима и привремених благајника у „American Express” филијали, и сви су били млади, надувани и Американци! Сви су тражили корене, путујући лети од Фиренце до Памплоне, док су за зимски стационар одабрали Баварске Алпе. Неки су били из болесно богатих породица, и слутио сам да им ова европска шпартања служе да проперу савест и окусе понешто од стварног живота.

Дафи ме наговарао да на лето оставим посао и кренем с њим у Памплону, где ћемо да учествујемо у трци са биковима. Питао сам га: А шта после? После идемо код њега у Кентаки, где његова породица држи једно од најпознатијих узгајалишта племенитих коња. Да постанем коњушар?, питам даље. Не, не, него да ме упозна са сестром, можда нешто испадне од нас, кикоће се. Онда идемо у Сан Франциско, где ћемо да слушамо „Grateful Dead”. Испио је чај у три гутљаја, стрпао кришку лимуна у уста и промунђао да мора до Аугзбурга, где га чека пошиљка нових плоча. Одшкрипао је снегом до своје крнтије и отишао, свирнувши у знак поздрава сиреном која је имитирала воловско мукање.

Сећам се да је била субота и да ми се скакаоница учинила као огроман бели аутомобил који се пропиње навише, ка врху снежне круне.

Госпођа је кренула да поставља столове за предстојећу најезду туриста. У пролазу је приметила да је Дафи весео момак. Питала је да ли смо пријатељи. Често смо заједно, чудна комбинација војника и музичара, Американца и Титовог јуноше, тако... чудно и симпатично у исти мах. Кажем јој да се дружимо, волимо сличне ствари. Иначе, немам пријатеље, додајем, не осећајући никакву тескобу због тога. Одједном сам затечен одсуством носталгије. Дан ми се учинио савршен!

Осетио сам потребу да учиним нешто више од зурења у бела брда и танковања коњаком и јагодама. Рекао сам јој да сутра имам слободно, и да ћу по свој прилици да одем у планину до Дафијеве колибе и напишем пар писама. Сумњам, рекла је госпођа, чула је да се недељом у колиби окупља булумента младог света и да ће то са писањем писама тешко ићи. Уверавам је да неће бити кермеса, јер се Дафи враћа у понедељак. Желим мало мира. Биће то лењ дан. А покушаћу и да останем трезан, зачинио сам осмехом своја обећања. То би баш волела да види! Звучало ми је као изазов. У тренутку су нам се сударили погледи: Изволите, изустих!

Изјутра сам пошао у фришоп и пазарио кутију калифорнијског белог, цигарилосе и флашу коњака. На каси питам имају ли јагоде. Рита, мелескиња коју су сви желели да одвуку у кревет, пита мене да ли сам дувао овако рано.

Какве сад јагоде?! Још пита да ли се вечерас спрема седељка.

Не, вечерас пишем кући. На ком језику, смеје се грлено, на чехословенском?

Кажем да ћу је једном казнити због тог зезања са Чесима и Јаном Палахом. Душ, каже Рита, када се одлучим, бићеш први с којим ћу да се грејем испод душека!

Предвече стигнем до колибе и потпалим камин. Одаберем Тонија Бенета и отворим коњак. Писма сам заборавио у хотелској соби. Не знам колико је времена прошло. Сећам се да сам тада вртео Кармен Мекре и „Only Woman Bleed”. Споља се зачуо звук мотора. Затим је настала снежна тишина. Само је Кармен нежно стругала гласом, обојивши колибу тоном јагода. Куцање се стопило с клавирским солом. Госпођа је стајала пред вратима у бунди од оне врсте сисара која ће ускоро нестати, држећи у руци несесер. Широм сам отворио тешка врата и пропустио је унутра. Из несесера је извадила две чиније прекривене станиолом. Спустила их је на полицу крај грамофона и одвила сребрнасту хартију. Колибом је блеснуо мирис јагода и помешао се с бојом коју је унела Кармен...

Данас се сећам њених ноздрва, одсјаја великог камена на прстену, мириса џемпера, крагне блузе која је извиривала око њеног врата на који сам спустио главу. Сећам се, доцније, њеног тела, сваког детаља, сваке кривине која је вапила за позивом у помоћ! Назирем и себе, нејасно се присећам својих мршавих удова, здравог воња младости којој сам тада веровао. Не сећам се речи, сувишних гестова, следеће песме којом нас је обавила Кармен Мекре. Сећам се страсти у којој сам горео и која се никада није поновила. Те ноћи сам први пут волео жену.

Била је дубока ноћ када је отишла. Знам да је месец одскочио млад и чист. Знам да сам се на трен присетио „Младих лавова” и сцене у којој Брандо, баш овде у Гармишу, дочекује Нову годину пред сам рат, у друштву девојке Дина Мартина, који ће га на крају филма игром случаја убити у Арденским шумама. У филму је Брандо био учитељ скијања пре него што је постао плавокоси бог рата.

Знам да сам изашао пред колибу бос и да нисам осетио никакву студен. Једно време сам зурио у месец, осећајући укус јагода помешан с мирисом њеног пазуха.

Затим сам дунуо ледени дах пут југа.

Уместо писма.

slike pesnika

Алекса Шантић – НА ПО ПУТА

aleksa santic na po puta
Остале су за мном баште јоргована, 
Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... 
Студена ме јесен на пô пута срела 
И по мени пада сухо лишће с грана. 

Кô рањена тица, што би небу хтјела, 
Отима се душа из оловних дана, 
Али кобни вјетар граби је са страна 
Па се натраг тргне премрзла и свела. 

Моји врти, више не чекајте на ме, 
Вратити се нећу из студене таме 
Свог живота... Сунце полагано гасне... 

Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... 
Једну црну руку моје очи виде — 
И ја чујем само удар тврде красне. 

1909. 

slike pesnika

Јован Дучић – ТИШИНА

jovan ducic tisina
Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.
slike pesnika

Григор Витез – ДОЗНАЛО СЕ

grigor vitez doznalo se
Радмила у гају била,
Са свраком се посвадила,
Посвадила баш!

– А откуд знаш?
– Рекла ми је вјеверица.
– Откуд знаде вјеверица?
– Рекла јој је шева птица.
– Откуд знаде шева птица?
– Рекаојој сив облак.
– Откуд знаде сив облак?
– Рекао му вјетар лак?
– Откуд знаде вјетар лак?
– Како не би знао вјетар,
Корак му је километар,
А широка крила лака
Од облака до облака.

slike pesnika

Момчило Настасијевић – ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе, 
млада кад јутром доходи, 
сана кад лице огледне, 
лине ли сан јој у румен, 
је ли ме, водо, сневала? 

Јад јадани ме, 
јагода зри; 
руди већ лето ливадом; 
травка се травци нагнула, 
ја сâм; 
помени, водо, за мене. 

Твој жубор, водо, срмени 
фрулом ћу тужан у осој, 
оро на присој да заори. 
Сред ора стидна кад стидана, 
помени, водо, за мене. 

slike pesnika

Момчило Настасијевић – РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ

Амбисе прекорачим, 
стукне на равном тлу нога. 

Дневи своје замрачим, 
блесне видело Бога. 

У тишину се облачим, 
тајном проговара твар. 

Пепео ветри ме веју, 
остане жар. 

Бездоман, 
топли нудим кут. 

Беспутан, 
даљинама поведем на пут. 

И судње ме, 
и мрем, 
а живот отвара тек двери. 

Реч своју нем 
камену завештавам, 
и звери. 

Бездетан, 
на истину грем. 

Синови прате ме 
и кћери. 

slike pesnika

Момчило Настасијевић – ХРАМ

Потоње, знам, 
расточиће земља ове кости, 
дубинама да запоје храм. 

Пеците, жеге — 
пламена не спекосте плам; 
ледите, циче — 
леда не следисте лед. 

И нека схоре се све злости — 
смешак им одоли блед. 

Болног тек бол ме, 
кореном у потаји кад 
проклија немо и ниче, 
родна кад затишти злед. 

Тајна то тајни, 
за даљу некуд мену 
отвори вид. 

И обневиди око, 
где прогледала душа 
непробоја кроз тврди 
прострели зид. 

То задњу премашити је мету 
у бездан себе ко крену; 
то силе је у цвету 
мрклу разбудити стену. 

Потоње, знам, 
расточиће земља ове кости, 
дубинама да запоје храм. 

slike pesnika

Александар Пушкин – МАНАСТИР НА КАЗБЕКУ

aleksandar-puskin-nanastir-na-kazbeku
Високо над планинским ланцима
блиста вечитим зрацима,
Казбеку, твој шатор величанствени,
и као ковчег који лебди у плавети,
једва видљиво над планинама лети. 

Жељена стрмино, ја бих тако хтео
да оставим овај кланац невесео,
у слободу да се висина подигнем,
у небеску тиху ћелију да стигнем,
да се у њој скријем по жељи срца свога
у суседству Бога.

•С руског препевала Љубица Несторов
slike pesnika

Брана Црнчевић – У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ

После четрнаест година скитње, пијанчења и свакојаког блудничења, необријан, мршав, дроњав и никакав, Жак син решио је да се врати Жаку оцу, уметничком столару. Јавио се разгледницом без марке, али покајнички. Испаде, све у свему, да је Жак син невин дечко који је схватио грех према родитељу, према свом оцу, правиоцу.

Лепо је то смислио!

Отац се напио од очајања што се син враћа.

Избацио би га он ударцем ноге у никакву од гладовања стражњицу, излизану од лутања, али није се усудио. Плашио се суседа. Сви ти месари, пекари, јорганџије, професори овога-онога, обућари, лекари, бербери, сви људи којима се из света повремено враћају изгубљени синови, цмиздре, опраштају деци, мењају постељину да деца спавају у чистом и белом. У таквим осетљивим стварима људи не дозвољавају никоме да буде мања будала од њих.

Ето и мрског сусрета. Вративши се из крчме, Жак отац затече Жака сина како, већ окружен радозналцима, једе пиле праћен родитељским погледом своје маћехе и вршњакиње. Једе пиле као да му је оно већ у јајету било намењено, као да је после само због њега кљуцало по дворишту, једе га као да је природно да се син после четрнаест година лутања врати и навали на туђе пиле! Још једна бесмислена родитељска жртва. Где су, размишља Жак отац, она дивна паганска времена кад су родитељи имали право да жртвују своју децу? А гле сад, на свету одавно већ нема детета које није жртвовало једног или оба родитеља. Толико се ствар преокренула у дечију корист.

„Како је било?“, упитао је отац сина не надајући се одговору, питао је тек да пита, тек да не испадне груб. Кад, гледај чуда, испаде да је Жак син био пучиста, анархиста, и свашта друго, тај је пообарао силне владаре по свету! Види, види, а како је то радио? Син вели, изнутра! Жак отац тада, ко зна који пут, помисли оно што је, ко зна колико пута, рекао покојној жени, овога овде пучисте и анархисте мајци:

„Боље би било да сам ти направио један добар лигештул него ово проклето дериште!“

Сад је згађено гледао Жака сина како маљавим рукама ломи друго пиле.

„Обарали смо кога смо хтели, свакога смо обарали“, рекао је Жак син убедљиво.

Испаде оваква историја: када је Жак син други пут ухваћен у кревету своје прве маћехе отац му је поломио ногу хоклицом прављеном за последњег унука маркиза Б… Жак син је решио да, чим прездрави, напусти родитељски дом. Дојадио му је отац који га је прво гурнуо у животну говнарију, а после хоклицом! Смучила му се и дужност трећег испирача нокшира на маркижевом двору, посао слабо плаћен, уз то смрдљив. Потпуно разочаран, кренуо је од куће као и већина људског рода, без икаквог циља. Посрећило му се да сретне Луја, сина градског џелата, способну момчину са три самостална вешања и два одсецања главе иза себе, а пред њим је тек био живот. Луј поведе Жака у свет. Како, зар тата не зна да је Луј вешао и одсецао главе? Кад се Луј отац напије мајка је натицала џелатску капуљачу сину, и Луј син је замењивао оца. Деца понекад заиста могу да буду корисна. Кад га је Жак срео, Луј је већ био познат у обарачком свету, учествовао је у два обарања што им је доцније било и те како корисно. Нека је благословен дан кад су се Жак и Луј срели. Најпоузданије обарање владара је, како сведочи свака добро написана историја, обарање изнутра увлачењем у стражњицу. Тако су увек и чинили. Прво увлачење у стражњицу у присуству Жака сина, тада само као посматрача, одвијало се беспрекорно. Све је било незамисливо прецизно урађено и уређено. Служба спашавања, пењања и спуштања, па лекарске екипе, па градитељи скела, и транспорт, рад и ред на аеродромима, све је било за дивљење! Луј син је на сву срећу и овде био познат, сместили су их у фотеље. Угодно смештени у први ред посматрача гледали су укрцавање. Послужитељ је донео два сунцобрана и две лимунаде, тај је био према Лују поданички расположен, распитивао се да ли ће обарање овога пута успети и клањао се ситно, убрзано и снисходљиво. Луј рече да не верује у успех. Жак се тада у себи, а доцније и у соби, захваљивао Богу што је натрапао на Луја. Да нема Луја зар би седео ту где седи и пио лимунаду!? Знојио би се негде у задњим редовима посматрача, пропињао би се на прсте да види макар делић великог догађаја. Ускоро постаде узбудљиво. Падајући са скеле, пучиста је викао „ааа“, крв му је липтала из уста, али устаде са плочника. Сломио је десну руку, придржавао је левом, упоран, преупоран, кренуо је да се увуче у омражену личност и да је обори. Пред самим улазом у владара четири достојанствена пуковника по прописима поздравише озбиљног и историјски намрштеног генерала, генерал им отпоздрави и храбро се упути унутра. Пуковници одмах за њим, по абецедном реду и по свим осталим правилима. Долазиле су нове колоне људи. Навала је постајала све жешћа, дограђиване су нове скеле и ужурбано прављени нови аеродроми за прилив ваздухопловних снага. Око подне почеше да доносе казане са храном и прибор за јело; било је ту свакојаких виљушака, тањира, чаша, нису заборављене ни салвете за пучисте из бољих породица. Ручало се на смену. Једна смена је ручала, друга се, у беспрекорном поретку, увлачила у тиранина. Седи статистичар са малом електронском рачунаљком на длану десне руке узбуђено је саопштио Лују да све иде сјајно. Само за скеле, вели, утрошено је шеснаест милиона шрафова, три милиона тесаних греда, шест милиона клинова. Луј рече да је то занимљиво и потапша статистичара по рамену. Умео је то! Старац оде клањајући се Лују, био је спреман да му донесе свакакве статистичке податке, макар морао да их измишља. Уз стравичну тутњаву срушила се седамдесета скела гледано с лева у десно. Жак се уплашио, Луј је био прибран. Рекао је Жаку да се не трза, да је све то уобичајено. Било је много мртвих. Болничарке са најкрупнијим и најтужнијим очима прекривале су мртве најбељим белим чаршавима, мртве су оплакивали најбољи свештеници, од њих су се опраштали најречитији говорници; учињено је све да мртвима буде што лепше и да сами мртваци, ако су иоле интелигентни, схвате да је за њих све учињено, нису узалуд пали! Предвече, уморни и намрштени, са скела почеше да силазе људи, затим тенкови, атлете и мецосопрани, бродови разарачи склизнули су са специјалних скела право у море, са скела уморни силазе чланови академија, фељтонисти, коњица и артиљерија, коморџије, чланови добротворних друштава, историчари, рибари, хемичари, философи и сви остали. После њих почеше да испадају људи наглавце, у замршеним гомилама, тек се на тлу разазнавало ко је ко. Жак виде како згрчен као ембрион испаде генерал, поред њега падоше четири пуковника који устадоше и заузеше став мирно. Жаку се допала та сцена. Генерал се накашљао, подигао са земље сабљу, причврстио одликовања, потражио разбацане ратне планове и породичне фотографије, и новчаник у ком су биле потврде о овоме-ономе, и друге ситнице. Генерал је ставио капу на главу и прошао кроз шпалир официра јуначки отпоздрављајући. Приведоше му пет расних коња и он узјаха најраснијег, пуковници узјахаше преостале расне коње па одгалопираше поздрављајући присутне, салутирајући неопозиво мртвима.

Увече су у хотелу Жаку и Лују уручили позивнице за пријем који је владар давао у част неуспелог пуча. Радостан што је свему одолео, суверен је позвао и присталице и противнике, јер му је уосталом одувек било свеједно ко је за а ко против њега. Те вечери Жак га први пут виде спреда. Био је миран али замишљен, намрштен али весео. Поздравио је једним покретом руке присутне. Обећао је укидање старих и увођење нових слобода, укидање старих и увођење младих генерала, укидање старих и увођење нових помиловања, паркова, градова, читанки, буквара, песника, фељтониста, аутомобила, зоолошких вртова и споменика; обећао је укидање старог и увођење новог хлеба, циркуса и позоришта. Обећао је, речју, све ново и сео препуштајући присутнима, и пријатељима и непријатељима, да га величају и славе, да предлажу, саветују и философирају. Владар се смешио балеринама, адмиралима, списатељима, фројдистима, будистима, епикурејцима, адлеровцима и јунговцима, дипломатском кору, џудистима, пуританцима, егзибиционистима, па поново балеринама, па још једном мецосопранима на ужас басова, упутио је осмех оштрачима ножева, па добровољним даваоцима крви, мозга и ребара; па још једном свима. Предложио је историчарима да ставе на подерана историјска места свеже закрпе, сам је изабрао тканину и одобрио шивење претходно показавши како. И даље, одобрио је досадашње окретање земље око своје осе, продужио за четири године важност Њутновог закона, и укинуо Кеплеров. Честитао је најбољој балерини на најбољем балету, најбољој трагеткињи на успелој трагедији, одобрио басистима да се и убудуће служе басом, председнику свих академија рекао је да му се допада наука, а тек уметност! И даље; наредио је да се унесу сандуци пуни одликовања, добро расположен одобрио је да свако узме два већа, два средња, и четири најмања. Сабрао је, два и два четири, и још четири осам, сваком по осам, ваљда им је то довољно! И даље; лично је изабрао дугмиће за униформу новооснованог морнаричког корпуса који ће га штитити одостраг са морске стране, на карти је одабрао море којим ће његов корпус пловити. И даље; одбио је као бесмислицу предлог биолога да се баве биологијом и предлог хемичара да упражњавају хемију. И даље, будистима је рекао да верује у Буду, џудистима је рекао да верује у Џуду, а хришћанима је рекао да је и сам, понекад, хришћанин. Фројдистима је рекао да је фројдиста, рибарима да је рибар, пилотима да је пилот. И даље; сећао се бурне младости и како је некада на Колумбијском универзитету појео Колумбово јаје о коме се толико прича. И даље; наредбом је укинуо кожно-венерична обољења, забранио падање падавичара и одобрио коришћење електрошокова за осветљавање удаљених планинских села. Поверљивом наредбом, под тајним бројем, захтевао је да се приликом свих операција, укључујући и војне, перу руке. Одиграо је мазурку са Мазурима, полонезу са Полонезима, а валцер сам. Одлазећи, запретио је свима прстом-кажипрстом, и изненада опростио свима све, рекавши: „Видећемо се сутра!“

А сутрадан исто.

Скеле, увлачење па повлачење, па опет увлачење, све док га изнутра нису смазали. Покварили су му крвоток, пореметили ред мисли, истањили дебело црево, загадили срчане преткоморе желудачним соком, пробушили мождану кору. Ко би то издржао? Конзилијум је званично саопштио: преминуо је од капи. Спустили су пола заставе на пола копља, и готово. А доцније, пошто је огромном мањином гласова изабран нови владар, терај поново. Руши, обарај! Ни тај није много издржао, пао је после четрнаест дана. Наводно, опет срце.

Тако је, каже Жак син, било пуних четрнаест година. Једнога дана Луј син више није могао напоље, остао је негде у тами, незгодно пригњечен. А он, Жак син, вратио се кући и оцу, код куће је ипак најлепше.

Жак отац ћути, шта друго може!?

Кад син заговна живот свом оцу најбоље је да се изгуби негде на четрнаест година. А после шта можеш, љуби, грли, опраштај!

Брига људе колико си очајан.


slike pesnika

Вислава Шимборска – ДЕЦА ЕПОХЕ

vislava simborska deca epohe pesme
Ми смо деца епохе,
епоха је политичка.

Сва твоја, наша, ваша
Дневна питања, ноћна питања,
Политичка су питања.

Хтео не хтео,
Твоји гени имају политичку прошлост,
Кожа политичку нијансу,
Очи политички аспект.

Оно о чему говориш има одјек,
Оно о чему ћутиш има смисао,
Овако или онако политички.

Чак и кад идеш по шумама и горама, 
Правиш политичке кораке
По политичком тлу.
Аполитичке песме су такође политичке,
А горе светли месец,
А не месечинаст објект.
Бити или не бити, питање је сада.
Какво питање, одговори, љубави.
Политичко питање.

Не мораш чак ни да будеш људско биће,
Да би стекао политичко значење.
Довољно је да будеш сирова нафта,
Концентрирана храна или секундарна сировина,
Или бар преговарачки сто, о чијем су се облику
Препирали месецима:
За каквим столом преговарати о животу и смрти,
За округлим или четвртастим
У међувремену људи су гинули,
Животиње крепавале,
Куће гореле
И поља зарастала у коров,
Као у давнопрошлим
И мање политичким епохама.

•Превели с пољског Петар Вујичић и Бисерка Рајчић

slike pesnika

Вислава Шимборска – ALEGRO MA NON TROPO

vislava simborska alegro ma non tropo
Леп си – кажем животу
бујнији не можеш бити
ни жабљији, ни славујскији,
ни мрављији, ни семенскији.

Трудим се да му наликујем,
улагујем, гледам у очи.
Увек му се прва клањам,
с понизним изразом лица.

Препречујем му пут слева,
препречујем му пут здесна,
устајем усхићена,
падам од дивљења.

Какав је то скакавац,
каква је то шумска јагода –
никад не бих поверовала,
да се нисам родила!

Не могу да нађем – кажем животу
с чим бих те могла поредити.
Нико неће направити другу шишарку
ни боље ни горе.

Хвалим дарежљивост, идеје,
полет и прецизност,
и шта још – и шта даље –
чаробњаштво и чаролије.

Али, само не увредити,
не наљутити, не изазвати.
Већ добрих сто хиљада година
улагујем се насмејана.

Хватам живот за ивицу листића:
да ли је пристао? да ли је саслушао?
Да ли на тренутак, макар једна пут,
куда иде – зар је заборавио?

•С пољског превела Бисерка Рајчић

slike pesnika

Вислава Шимборска – МУЗЕЈ

Постоје тањири, али нема апетита.
Постоје бурме, али нема узајамности
већ најмање триста година.
Постоји лепеза – где је руменило?
Постоје мачеви – где је гнев?
Ни лаута да забруји у сивом трену.
Због недостатка вечности нагомилано је
десет хиљада старих предмета.
Убуђали чувар слатко дрема
обесивши брке над витрином.
Метали, глина, птичје перо
тихо тријумфују у времену.
Кикоће се само игла смешљивице из Египта.
Круна је ишчеткала главу.
Рука се изгубила с рукавицом.
Десна ципела победила је ногу.
Што се мене тиче, живим, молим да ми се верује.
Моја трка са хаљином још увек траје.
А како је она упорна!
А како би хтела да ме надживи!

Превела с пољског Бисерка Рајчић

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза – кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта