Нагнутог спрам ријеке снага ме весала
од радосна краја присилно отклања,
душо тешких руку, препуних веслања,
нек небо устукне пред јецањем вала!
Срчан, не видећи љепоту коју бијем,
ту стварам кругове што на води зрију,
жељан да ми дуги замаси разбију
свијет лишћа и ватре што га пјевам нијем.
Та стабла пода мном, чисто прелијевање,
сјај грања у води и спокој све тиши
кидај, барко моја, и бразду упиши
да се на тишину уклони сјећање.
Никад, чарни дане, није драж ти више
тлачио бунтовник што се брани смјело;
ко што из дјетињства сунце ме изнијело
к извору ћу гдје се чак и име брише.
