... Ја градим у духу, под миртама, Орфеј
дивни! ... Ватра, у чистим крузима, пада:
мења голо брдо у узвишен трофеј
откуд се уздиже рад бога пун склада.
Кад бог пева, простор свемоћан се ломи;
сунце ужас кретње камења тад схвата;
нечувена тужакаљка дозива огромни
сјајни зид светишта од звучнога злата.
Орфеј пева, седећ уз руб светлог неба!
Хрид гола, а сваки камен док колеба
слути нови терет што се увис шири!
Вече купа успон полунагог Храма,
док он још у злату везе себе сама
с вечном душом химне велике на Лири!
