Окрутна птица сву ноћ ме кљуца
на оштрици сласти да слушам дах
њеног гласа што шаље гнев плах
у свод звездан до јутарњег сунца.
Пробадаш душу и имаш моћ суца
тим погледом што пробуди страх;
све што беше ти измениш у страх,
снаго жива, о гласу са врхунца...
Зора из сенке најављује лик
лепог дана што ме не привлачи:
јер дан више празан је крајолик,
шта ми дан без лика твога значи?
Не!... Душа ми у ноћ загледана
одбија зору и сјај младог дана.
