а то ми даје охрабрење
кад туга густа као смог
пада ми на живот.
Та какве слатке песме,
ако је човек већ стар.
И белина снега му је одвратна.
Али теби бих ипак донео радо
белу голубицу.
Кад би је држала на длану
нежно би ти забола прсте.
Виђам је тамо на крову
и могао бих је придобити.
Долетела је издалека,
из песама краља Соломона.
Притисни је лагано на прса,
тамо је њено место.
Кад узлети са осталим,
одједном ће заблистати
као огледало на сунцу.
И ћутати можеш, ако ти није до приче,
али смеши се макар,
кад будеш одлазила,
пољуби ми не само лице,
већ и уста,
како сам нескроман.
Сећам се времена када је у биоскопу
било мрачније но данас.
Филмови су били тамнији, и још –
на платну као да је падала киша.
Само над вратима жмиркала су
црвена светла, за случај узбуне.
Млади су се онда љубили
не само у дну тамних ложа,
већ и у последњем реду седишта.
Слатко сам пио сок девојачких уста.
Био је опојан
као сок сажваканог бетела,
који је пак тамно црвен
и гори на језику.
Превео Светислав Костић
