кад никуда не могу идем,
прочитах да се код нас у Чешкој
витка дивизма некада звала
сунчани штап.
Имам времена још да напишем
пар ових стихова,
али сувише касно је
да се сећам оних ноћних часова
Пре свега оних слатких
с тобом!
Месец је још спавао,
ни звезда није било,
лампе су биле далеко иза крошњи
а ти си и очи затворила.
И оних, када смо лутали заједно
замраченим Прагом,
прозори су били покривени,
иза многих су људи плакали,
да срце заболи.
Колико цвећа је било на Жидовској пећи
и код црвеног двора,
а до недавно и код нас на Бржевнову
у напуштеном каменолому!
Као ад су римски војници
Заболи копља у земљу
и леже у копљима,
као да желе да још мало бацају коцку
или да иду на спавање.
Превео Светислав Костић
