али ја сам тамо био.
Ноћне птице су ми сведоци,
ушара, ћук и сова буљина,
које виде добро и ноћу.
Деци обично не верују,
Кажу да измишљају и лажу,
Али ја сам тамо био, био сам онда тамо!
Било је то после поноћи,
звезде су искриле, као да плачу,
од зиме сам дрхтао горе
високо, чак на крају
лествице Јаковљеве.
Бејаху чврсто на земљи
и наслоњене о облак.
Још на по пута над мећавом звезда
следи ме ужас:
позлаћена харфа
окренута главом доле је летела
облетајући земљу стално около.
Неке јој струне беху покидане
и беше као ишчупано крило
из леђа анђела.
Свакако при космичкој олуји,
која разноси ситни песак звезда
и баца доле на житно поље.
Лептири крај извора
у томе трену полете уплашено
са мокрог камења
А шта је било када сам по тим лествама
да самог врха стигао,
одмах ћу рећи.
Успомена срце разјари ми.
Као од црне свиле
– таква је била тама –
и склизнуо лагано,
тишином заплови блистава звезда
велика као месечев котур
виђен са прозора.
Белела се као млеко
помало обојено цветом
који у њ' је пао.
Ту лепоту сам још једном спазио.
То беше моја прва тајна.
Али грех то није био, о томе није знала.
Док се свлачила,
главу је била окренула.
Већ давно она је мртва.
Кад сам се враћао доле
ка гнездима шевиним,
петлови прво руменило најављиваху,
спазих онда још нешто!
– Ах шта рећи!
Зрачак Алкионин.
Доле негде шкрипио је стари фијакер,
точковима је гњечио опале јабуке
а на хоризонту је био Ржип.
Превео Светислав Костић
