овај најдубљи,
опра ми са језика
опору горчину лека
а радосно поуздање вина
у крв ми продире
као светло.
Са челом подупртим дланом
и лактом на писаћем столу
призивам топло наручје
и уста оних,
које сам у животу сретао.
У таквом часу утувих –
из овог ћутљивог света,
о коме жива душа не слути
а који је једино мој,
нико ме неће отргнути!
Сем смрти.
Кад ноћу пода снег на Петржину,
Маха ујутро гледа
китице снежнобелих ружа
покрите љубавним велом.
Метални јоргован је песников
а китице су његове драге.
Јадница Лори!
И пред нама је горело густо време,
црни дим је куљао.
Била је тама и живот је мрачно тутњао
као вагони под земљом.
Славуји су певали, ратови грмели,
а зими је падао снег.
Туга је бескрајна.
Понекад такође гледам
бело снежно цвеће,
што припада вољеним очима
и слатким уснама.
Но цветови се брзо истопе
на земљу кану сузе.
Смрти се ипак одупирем
држећи се за ивице стола,
као путници на палуби Титаника
што се ограде грчевито држаху,
док је брод тонуо,
И као у сну понекад слушам
кишу љубичица.
Превео Светислав Костић
