slike pesnika

Добрица Ерић – ИЗГУБЉЕНИ ЈАГАЊЦИ



dobrica eric proza izgubljeni jaganjci prica
Уђе у воћњак и окачи косу о криву грану шљиве. По грани су светлуцале суве капљице смоле, као разнобојне минђуше. Он скиде шешир и загњури врело лице у свеже зелено перје лишћа.

Смола…помисли. Личи на њене ђинђуве. Расекао сам грану косом, па сад цури смола. Можда је и њен врат тако неко расекао, зубима, па капљу – ђинђуве.

„Остарео си ти, чика Миро, Остарео“! – зацвркуташе међу гранчицама сенице девојачког осмеха, што су у звучним светлосним луковима долетале из пољана и са река.

„Ко“, – рекао је он (кад се она није стидела што бих ја јер ја сам само рекао последња плаћа штету што сте ми поврљале пшеницу а она је рекла остарео си ти чика Миро да ти ја плаћам штету).

„Ко, зар ја?“ рекао је он тада, док су лептири као хеликоптери кружили око булки у којима су лумповале пчеле, искористивши тренутну забуну девојака (међу којима срећом, није била његова кћи) и зајапуреност враголасте суседове лепотице Милене, што беше малко изостала од својих другарица које су у нереду трчале кроз његову пшеницу, враћајући се са купања.

„Ко, ја остарео! Вараш се, голубице, вараш. Не знаш ти , а да знаш… Нема ватре без старог пања!“

Минуле су кршне и зажарене, остављајући невидљиви прах свог мириса у ваздуху. Чуо је како се кикоћу; - Прошло бабу звиждање!“ – док су замицале као буљук ждребица иза дрвећа.

…И раније ми се беше уврзла у главу, помисли, али од тог тренутка више ми не излази из малог мозга.

Он жудно зажмире… и угледа је сад, белу и обесну, у виру опкољеном раскрошњалим врбама. Брчкала се и праћакала у прозрачној плавој води, помаљајући час један час други део тела, превртала се и пливала у круг ко нека прелепа небеска риба, а сунце је лебдело у круни врбе и својим безбројним дугим прстима разгртало црну травуљину њене косе, која је пливала по површини и испод које су се искриле сребрене звездице и назирала блештава бела задњица као златна подводна ружа.

Чучао је у врбаку крај вира, са шакама међу коленима и разумом претвореним у прокључали вртлог, и желео да се претвори у клена.

Боже, грцао је, претвори ме у клена. Претвори ме у клена, боже, па да јој пролећем између листова кад се купа и да је милујем перајима по трбуху и око дојки. Боже, шапутао је, опрости ми овај страшни грех и претвори ме бар за један дан у клена.

Али бог га није претворио у клена већ је послао крдо стоке и чобана низ реку, тако да је морао бауљке да изађе у кукурузе на обали и да остави ужареним дечијим очицама најлепши призор на свету.

Уздахну, повуче и један лист са ваздухом у уста и одгризе га, па пође полако од шљиве до шљиве. Крај сваке застајкиваше: помилује јој храпаву бутину стабла и загледне под широку зелену вуњарку круне.

Ви сте моје вршњакиње, мислио је Отац вас је посадио оне године када сам се ја родио. А ето, сад сте највеће, најздравије, најбоље – рађате. Од ваших шљива ракија се жути као мед. Е па, реците поштено: јесам ли ја остарео или нисам?

… Ниси… ниси.. забруја устрептало лишће.

Дабоме… прошапута он. Осећам ја да нисам. Орнији сам сад, него кад ми је било тридесет. Зна она то, само ме потчикује. Чекај, чекај доћи ћеш ти чики на сабљу. Да видиш како чика Миро дере јарца. А има, вала шта и да се одере. Остадоше ми очи данас у виру. И срце, и мозак, и крв, све ме остаде. Ђавоља дечурлија, где потревише да наиђу баш онда са стоком. Био сам решио, рече, (не стидећи се ни малчице прозрачног призвука те своје иживљавајуће лажи) био сам решио да скочим у вир и да је смотам, па после шта буде.

Тумарао је узнемирен по воћњаку, пуном врабаца и предвечерја, приближавајући се и прикрадајући све више западном делу и травној удољици, где се његов воћњак граничио са суседовим. Застаде мало испод једне шљиве и бојажљиво се образре унаоколо па зађе полако у коров и леже крај врзине, кроз коју се назирао доњи део суседног воћњака, са зеленом рудином где су се играли јагањци, и бистрим појилом. У ту је увалу долазио скоро сваке вечери у ово доба. Лекшкарио би скривен у корову иза врзине и посматрао разиграну коњицу јагањаца, очекујући да се она, као вила с булком у растуреној коси и сукњи у којој је носила јагањцима мекиње, задигнутом подоста изнад колена – појави између дрвећа са запаљеним крошњама. Посипала би полако мекиње по рудинчици, малко погнута и окружена јагањцима као живим белим хризентемама, па би потом бриснула руке о њихова свилена рунца и онда пришла врзини: осврнула се немарно около, повукла сукњу увис и чучнувши поросила ђурђевак и љубичицу крај трна, завирујући радознало у своје дражесно тајно месташце, окренуто право према обамрлој ували, и не слутећи или бар правећи се да не слути да је два заражена ока из корова прождиру као ала и да једно помахнитало срце свега неколико корака удаљено од ње покушава да се отргне са свог ланчића, а затим би се хитро усправила, спустивши узгред сукњу и један тренутак посматрала сребрне капљице на трну и стручићима ђурђевка, осмехнута, протежући се и машући рукама по ваздуху као да лови неке невидљиве звездице, па би се тек онда окренула и љуљајући тело и земљу отишла кроз воћњак, пуштајући из грла речи песме као запаљене препелице…

Нема је још… помисли он, провирајући, напрегнуто кроз врзину. Дођавола! рече одједном, па она је отишла. И то скоро: Јагањци још лижу траву и пију воду. Да сам дошао само мало пре, видео бих је. Пази: још светлуцају капљице на трнићу.

Он се разочарано измигољи из корова.

Не могу отићи, рече, не могу тренути целе целците ноће, ако је не видим. Сад му се чинило да је баш вечерас требало нешто да буде, па је желео, лудео је од жеље да је види. Само за тренутак, макар и на даљину, само нека се појави између шљива и нека одмах ишчезне. И то ће бити довољно да се нешто догоди. А нешто мора да се догоди. Вечерас или никад. Догодило би се то, можда, још данас доле у реци, да не би оне проклете дечурлије.

Стаде: Знам шта ћу. Развалићу врљике. Њени још нису дошли из поља. Развалићу један чатал врљика нека јагањци поизлазе, па ћу онда да вичем и она мора доћи да их врати.

Он опет осмотри околину замрачену крошњама, огрезлим у поточићима сунцаи светлуцању птичијег цвркута па скиде омчу од лозе са коља и поче да разваљује четал.

– Не дирај врљике чика Миро?

Глас прну као детлић из грања и кршна румена вила скочи пред њега из узбурканих недара шљиве.

– Ене! зину он запрепашћено – Ене… понови и оста тако пред њом, укочен као кип, са врљиком у рукама и срцем у грлу.

– Шта ћеш? Узвикну она,ширећи руке и пружајући их јагањцима, који се, уздигнутих глава и расцветаних језичака, згртаху око ње. – Шта си то хтео, чика Миро? Шта тражиш око нашег воћњака овако касно?

Јагањце… рече он. Погубио сам јагањце. Милена, па сам хтео да видим да нису дошли у твоје овце.

Давно си погубио твоје јагањце, чика Миро, давно. И узалуд их сад тражиш А у мом воћњаку нису сигурно. Кад ове врљиге не може да прескочи један матори ован, како би онда јагањци!

Девојка се окрете и журно оде кроз воћњак, окружена јагањцима као принцеза, љуљајући дрвеће око себе и плаве балоне неба изнад румених круна, а он оста нахерен и поражен поред врљика, нетремице загледан у њено непоновљиво ишчезавање, које беше слично заласку сунца.

Оде… процеди, кад се и последње јагње изгуби у дубини воћњака, па уздахнувши брижно поправи ограду и поче полако да се удаљава од ње, осврћући се често и безнадежно.

„Давно си погубио своје јагањце!“ сети се. И понови, као одјек: Давно… А потом, као де се нечег присетио, стаде и викну:

– Јаагррррр!

Детлић кликнувши прну из грања више његове главе и изгуби се у најудаљенијем кутку воћњака,заједно са одјеком.

Доле код извора, где је био његов чаир за овце, неки човек хитро прескочи ограду и ишчезе у руменкастом шумарку кукуруза.

Ко је оно? – помисли. Ко ли је оно? Убра опет исти тај цвет, у коме зазуја нека невидљива осица, па се прену као пробуђен и журно наниза кораке на вијугави кончић путање.

Поред извора, око којег су мирно пасли бели букети оваца и поигравали се јагањци, седела је његова кћи, са клупчетом у крилу и цветићем љубичице међу зубима и плела.

– Љубице! – рече он. Зар ти још ниси затворила овце?

– Нисам – рече девојка. – Замировале се по хладовини, па ми жао да их дирам. Погледај само како лепо пасу.

– Видим –рече он.

– Ко оно беше мало пре ту? – упита.

– Је ли неко прескочио малопре преко ограде, или се то мени учинило?

– Јесте… рече она, не дижући очи са плетива и грицкајући немирно љубичицу. – Чика Марко, Миленин тата. Каже да је погубио јагањце, па их тражи…



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта