slike pesnika

Добрица Ерић – ИЗГУБЉЕНИ ЈАГАЊЦИ

dobrica eric proza izgubljeni jaganjci prica
Уђе у воћњак и окачи косу о криву грану шљиве. По грани су светлуцале суве капљице смоле, као разнобојне минђуше. Он скиде шешир и загњури врело лице у свеже зелено перје лишћа.

Смола…помисли. Личи на њене ђинђуве. Расекао сам грану косом, па сад цури смола. Можда је и њен врат тако неко расекао, зубима, па капљу – ђинђуве.

„Остарео си ти, чика Миро, Остарео“! – зацвркуташе међу гранчицама сенице девојачког осмеха, што су у звучним светлосним луковима долетале из пољана и са река.

„Ко“, – рекао је он (кад се она није стидела што бих ја јер ја сам само рекао последња плаћа штету што сте ми поврљале пшеницу а она је рекла остарео си ти чика Миро да ти ја плаћам штету).

„Ко, зар ја?“ рекао је он тада, док су лептири као хеликоптери кружили око булки у којима су лумповале пчеле, искористивши тренутну забуну девојака (међу којима срећом, није била његова кћи) и зајапуреност враголасте суседове лепотице Милене, што беше малко изостала од својих другарица које су у нереду трчале кроз његову пшеницу, враћајући се са купања.

„Ко, ја остарео! Вараш се, голубице, вараш. Не знаш ти , а да знаш… Нема ватре без старог пања!“

Минуле су кршне и зажарене, остављајући невидљиви прах свог мириса у ваздуху. Чуо је како се кикоћу; - Прошло бабу звиждање!“ – док су замицале као буљук ждребица иза дрвећа.

…И раније ми се беше уврзла у главу, помисли, али од тог тренутка више ми не излази из малог мозга.

Он жудно зажмире… и угледа је сад, белу и обесну, у виру опкољеном раскрошњалим врбама. Брчкала се и праћакала у прозрачној плавој води, помаљајући час један час други део тела, превртала се и пливала у круг ко нека прелепа небеска риба, а сунце је лебдело у круни врбе и својим безбројним дугим прстима разгртало црну травуљину њене косе, која је пливала по површини и испод које су се искриле сребрене звездице и назирала блештава бела задњица као златна подводна ружа.

Чучао је у врбаку крај вира, са шакама међу коленима и разумом претвореним у прокључали вртлог, и желео да се претвори у клена.

Боже, грцао је, претвори ме у клена. Претвори ме у клена, боже, па да јој пролећем између листова кад се купа и да је милујем перајима по трбуху и око дојки. Боже, шапутао је, опрости ми овај страшни грех и претвори ме бар за један дан у клена.

Али бог га није претворио у клена већ је послао крдо стоке и чобана низ реку, тако да је морао бауљке да изађе у кукурузе на обали и да остави ужареним дечијим очицама најлепши призор на свету.

Уздахну, повуче и један лист са ваздухом у уста и одгризе га, па пође полако од шљиве до шљиве. Крај сваке застајкиваше: помилује јој храпаву бутину стабла и загледне под широку зелену вуњарку круне.

Ви сте моје вршњакиње, мислио је Отац вас је посадио оне године када сам се ја родио. А ето, сад сте највеће, најздравије, најбоље – рађате. Од ваших шљива ракија се жути као мед. Е па, реците поштено: јесам ли ја остарео или нисам?

… Ниси… ниси.. забруја устрептало лишће.

Дабоме… прошапута он. Осећам ја да нисам. Орнији сам сад, него кад ми је било тридесет. Зна она то, само ме потчикује. Чекај, чекај доћи ћеш ти чики на сабљу. Да видиш како чика Миро дере јарца. А има, вала шта и да се одере. Остадоше ми очи данас у виру. И срце, и мозак, и крв, све ме остаде. Ђавоља дечурлија, где потревише да наиђу баш онда са стоком. Био сам решио, рече, (не стидећи се ни малчице прозрачног призвука те своје иживљавајуће лажи) био сам решио да скочим у вир и да је смотам, па после шта буде.

Тумарао је узнемирен по воћњаку, пуном врабаца и предвечерја, приближавајући се и прикрадајући све више западном делу и травној удољици, где се његов воћњак граничио са суседовим. Застаде мало испод једне шљиве и бојажљиво се образре унаоколо па зађе полако у коров и леже крај врзине, кроз коју се назирао доњи део суседног воћњака, са зеленом рудином где су се играли јагањци, и бистрим појилом. У ту је увалу долазио скоро сваке вечери у ово доба. Лекшкарио би скривен у корову иза врзине и посматрао разиграну коњицу јагањаца, очекујући да се она, као вила с булком у растуреној коси и сукњи у којој је носила јагањцима мекиње, задигнутом подоста изнад колена – појави између дрвећа са запаљеним крошњама. Посипала би полако мекиње по рудинчици, малко погнута и окружена јагањцима као живим белим хризентемама, па би потом бриснула руке о њихова свилена рунца и онда пришла врзини: осврнула се немарно около, повукла сукњу увис и чучнувши поросила ђурђевак и љубичицу крај трна, завирујући радознало у своје дражесно тајно месташце, окренуто право према обамрлој ували, и не слутећи или бар правећи се да не слути да је два заражена ока из корова прождиру као ала и да једно помахнитало срце свега неколико корака удаљено од ње покушава да се отргне са свог ланчића, а затим би се хитро усправила, спустивши узгред сукњу и један тренутак посматрала сребрне капљице на трну и стручићима ђурђевка, осмехнута, протежући се и машући рукама по ваздуху као да лови неке невидљиве звездице, па би се тек онда окренула и љуљајући тело и земљу отишла кроз воћњак, пуштајући из грла речи песме као запаљене препелице…

Нема је још… помисли он, провирајући, напрегнуто кроз врзину. Дођавола! рече одједном, па она је отишла. И то скоро: Јагањци још лижу траву и пију воду. Да сам дошао само мало пре, видео бих је. Пази: још светлуцају капљице на трнићу.

Он се разочарано измигољи из корова.

Не могу отићи, рече, не могу тренути целе целците ноће, ако је не видим. Сад му се чинило да је баш вечерас требало нешто да буде, па је желео, лудео је од жеље да је види. Само за тренутак, макар и на даљину, само нека се појави између шљива и нека одмах ишчезне. И то ће бити довољно да се нешто догоди. А нешто мора да се догоди. Вечерас или никад. Догодило би се то, можда, још данас доле у реци, да не би оне проклете дечурлије.

Стаде: Знам шта ћу. Развалићу врљике. Њени још нису дошли из поља. Развалићу један чатал врљика нека јагањци поизлазе, па ћу онда да вичем и она мора доћи да их врати.

Он опет осмотри околину замрачену крошњама, огрезлим у поточићима сунцаи светлуцању птичијег цвркута па скиде омчу од лозе са коља и поче да разваљује четал.

– Не дирај врљике чика Миро?

Глас прну као детлић из грања и кршна румена вила скочи пред њега из узбурканих недара шљиве.

– Ене! зину он запрепашћено – Ене… понови и оста тако пред њом, укочен као кип, са врљиком у рукама и срцем у грлу.

– Шта ћеш? Узвикну она,ширећи руке и пружајући их јагањцима, који се, уздигнутих глава и расцветаних језичака, згртаху око ње. – Шта си то хтео, чика Миро? Шта тражиш око нашег воћњака овако касно?

Јагањце… рече он. Погубио сам јагањце. Милена, па сам хтео да видим да нису дошли у твоје овце.

Давно си погубио твоје јагањце, чика Миро, давно. И узалуд их сад тражиш А у мом воћњаку нису сигурно. Кад ове врљиге не може да прескочи један матори ован, како би онда јагањци!

Девојка се окрете и журно оде кроз воћњак, окружена јагањцима као принцеза, љуљајући дрвеће око себе и плаве балоне неба изнад румених круна, а он оста нахерен и поражен поред врљика, нетремице загледан у њено непоновљиво ишчезавање, које беше слично заласку сунца.

Оде… процеди, кад се и последње јагње изгуби у дубини воћњака, па уздахнувши брижно поправи ограду и поче полако да се удаљава од ње, осврћући се често и безнадежно.

„Давно си погубио своје јагањце!“ сети се. И понови, као одјек: Давно… А потом, као де се нечег присетио, стаде и викну:

– Јаагррррр!

Детлић кликнувши прну из грања више његове главе и изгуби се у најудаљенијем кутку воћњака,заједно са одјеком.

Доле код извора, где је био његов чаир за овце, неки човек хитро прескочи ограду и ишчезе у руменкастом шумарку кукуруза.

Ко је оно? – помисли. Ко ли је оно? Убра опет исти тај цвет, у коме зазуја нека невидљива осица, па се прену као пробуђен и журно наниза кораке на вијугави кончић путање.

Поред извора, око којег су мирно пасли бели букети оваца и поигравали се јагањци, седела је његова кћи, са клупчетом у крилу и цветићем љубичице међу зубима и плела.

– Љубице! – рече он. Зар ти још ниси затворила овце?

– Нисам – рече девојка. – Замировале се по хладовини, па ми жао да их дирам. Погледај само како лепо пасу.

– Видим –рече он.

– Ко оно беше мало пре ту? – упита.

– Је ли неко прескочио малопре преко ограде, или се то мени учинило?

– Јесте… рече она, не дижући очи са плетива и грицкајући немирно љубичицу. – Чика Марко, Миленин тата. Каже да је погубио јагањце, па их тражи…
slike pesnika

Бранко Миљковић – МОРАВА

branko-miljkovic-morava
1
Ноћ, још нисам био изашао из ноћи
пуне праведности и трансценденталних муња
а у моме духу око кога су се ројили златни инсекти
чула се зимска музика што сања слатке врхове.

Још сам својим сећањем додиривао друге пределе
али већ имах дан и љубав коју нисам тражио,

2
Ја чујем и видим њену истину
њен шљунак тврд међу зубима
благ у срцу где ми силази по светлост
осетљива звезда.

Гаси само злонамерне ватре,
сунцу ни у чему није супротна.
Какав страшан склад између
риба и рибара које подједнако воли.

Високо један је круг под којим се све одиграва
својом удаљеношћу омогућује нам пространства
ономе ко га схвати буде око главе
и светли док реке теку уокруг.

Оде а опет све је ту.
Орач широким замахом руке почиње годину.
Лето: ласте се купају рибе лете
анђели певају над водама.

3
Речи ће ми помоћи да утврдим
где она почиње
да ли тамо где је гледам
или тамо где је још нема
или тамо где се срце
испуни песком и заборавом

Шта речи знају о води
која изгуби све што нађе
коју волим да доказујем
коју желим да учиним стварном
а да је не зауставим
а да је не повредим?

4
Сада се улива у брдо испод месеца
где расту небесне биљке са земаљским цветовима
и дрвеће на коме рађају електрични плодови
и празна огледала
и празна огледала јер нема
ничега са друге стране.

Ево моје љубави
ево моје крви
ево мојих костију
ево свлачим своју људску кожу
и у црну земљу лежем.

slike pesnika

Пол Валери – ЛАЖНА МРТВА

pol valeri lazna mrtva
Скрушено, нежно, над гроб тај складни,
над споменик хладни,
који од љубави штедре, сена, и немара,
уморна драж ти ствара,
рушим се и гушим, ја мрем, мрем над тобом,

Али једва срушен над тим тихим гробом,
чија ми пруженост нуди прашни ћивот,
та видљива мртва, где се враћа живот,
зари ме и гризе, отвара очи и дрхти,
и стално ми крати сву чар нове смрти
драгоценије нег живот.

slike pesnika

Војислав Илић – ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО

vojislav ilic elegija
Вече је одавно прошло... У шумарцима густим
  Безбројних, малених тица звучни је стао хор;
Поноћ је спустила вео. По долинама пустим
  Умукô људски збор.

Само Дунаво шуми у мраку и самоћи,
  Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас;
То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи,
  И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

А по обали цветној ми сами блудимо двоје,
  Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој
Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје,
  И стидљив шапат твој...

20. новембар 1886.

slike pesnika

Јарослав Сајферт – НИКОМЕ ЈОШ НИСАМ РЕКАО…

jaroslav sajfert nikome jos nisam rekaoНикоме о томе још нисам причао,
али ја сам тамо био.
Ноћне птице су ми сведоци,
ушара, ћук и сова буљина,
које виде добро и ноћу.
Деци обично не верују,
Кажу да измишљају и лажу,
Али ја сам тамо био, био сам онда тамо!
Било је то после поноћи,
звезде су искриле, као да плачу,
од зиме сам дрхтао горе
високо, чак на крају
лествице Јаковљеве.
Бејаху чврсто на земљи
и наслоњене о облак.

Још на по пута над мећавом звезда
следи ме ужас:
позлаћена харфа
окренута главом доле је летела
облетајући земљу стално около.
Неке јој струне беху покидане
и беше као ишчупано крило
из леђа анђела.

Свакако при космичкој олуји,
која разноси ситни песак звезда
и баца доле на житно поље.
Лептири крај извора
у томе трену полете уплашено
са мокрог камења

А шта је било када сам по тим лествама
да самог врха стигао,
одмах ћу рећи.
Успомена срце разјари ми.

Као од црне свиле
– таква је била тама –
и склизнуо лагано,
тишином заплови блистава звезда
велика као месечев котур
виђен са прозора.
Белела се као млеко
помало обојено цветом
који у њ' је пао.

Ту лепоту сам још једном спазио.
То беше моја прва тајна.
Али грех то није био, о томе није знала.
Док се свлачила,
главу је била окренула.
Већ давно она је мртва.
Кад сам се враћао доле
ка гнездима шевиним,
петлови прво руменило најављиваху,
спазих онда још нешто!

– Ах шта рећи!

Зрачак Алкионин.
Доле негде шкрипио је стари фијакер,
точковима је гњечио опале јабуке
а на хоризонту је био Ржип.

Превео Светислав Костић

slike pesnika

Јарослав Сајферт – КИША ЉУБИЧИЦА

jaroslav sajfert kisa ljubicicaТек овај трећи гутљај,
овај најдубљи,
опра ми са језика
опору горчину лека
а радосно поуздање вина
у крв ми продире
као светло.

Са челом подупртим дланом
и лактом на писаћем столу
призивам топло наручје
и уста оних,
које сам у животу сретао.
У таквом часу утувих –
из овог ћутљивог света,
о коме жива душа не слути
а који је једино мој,
нико ме неће отргнути!
Сем смрти.

Кад ноћу пода снег на Петржину,
Маха ујутро гледа
китице снежнобелих ружа
покрите љубавним велом.
Метални јоргован је песников
а китице су његове драге.
Јадница Лори!

И пред нама је горело густо време,
црни дим је куљао.
Била је тама и живот је мрачно тутњао
као вагони под земљом.
Славуји су певали, ратови грмели,
а зими је падао снег.

Туга је бескрајна.
Понекад такође гледам
бело снежно цвеће,
што припада вољеним очима
и слатким уснама.
Но цветови се брзо истопе
на земљу кану сузе.
Смрти се ипак одупирем
држећи се за ивице стола,
као путници на палуби Титаника
што се ограде грчевито држаху,
док је брод тонуо,

И као у сну понекад слушам
кишу љубичица.

Превео Светислав Костић

slike pesnika

Јарослав Сајферт – НОЋНА ТАМА

jaroslav sajfert nocna tamaТек сада у своме касном добу,
кад никуда не могу идем,
прочитах да се код нас у Чешкој
витка дивизма некада звала
сунчани штап.

Имам времена још да напишем
пар ових стихова,
али сувише касно је
да се сећам оних ноћних часова

Пре свега оних слатких
с тобом!
Месец је још спавао,
ни звезда није било,
лампе су биле далеко иза крошњи
а ти си и очи затворила.

И оних, када смо лутали заједно
замраченим Прагом,
прозори су били покривени,
иза многих су људи плакали,
да срце заболи.

Колико цвећа је било на Жидовској пећи
и код црвеног двора,
а до недавно и код нас на Бржевнову
у напуштеном каменолому!

Као ад су римски војници
Заболи копља у земљу
и леже у копљима,
као да желе да још мало бацају коцку
или да иду на спавање.

Превео Светислав Костић
slike pesnika

Јарослав Сајферт – У ПРАЗНОЈ СОБИ

jaroslav sajfert u praznoj sobiИ гавран спада у ред птица певачица,
а то ми даје охрабрење
кад туга густа као смог
пада ми на живот.
Та какве слатке песме,
ако је човек већ стар.
И белина снега му је одвратна.

Али теби бих ипак донео радо
белу голубицу.
Кад би је држала на длану
нежно би ти забола прсте.
Виђам је тамо на крову
и могао бих је придобити.
Долетела је издалека,
из песама краља Соломона.
Притисни је лагано на прса,
тамо је њено место.

Кад узлети са осталим,
одједном ће заблистати
као огледало на сунцу.

И ћутати можеш, ако ти није до приче,
али смеши се макар,
кад будеш одлазила,
пољуби ми не само лице,
већ и уста,
како сам нескроман.

Сећам се времена када је у биоскопу
било мрачније но данас.
Филмови су били тамнији, и још –
на платну као да је падала киша.
Само над вратима жмиркала су
црвена светла, за случај узбуне.
Млади су се онда љубили
не само у дну тамних ложа,
већ и у последњем реду седишта.
Слатко сам пио сок девојачких уста.
Био је опојан
као сок сажваканог бетела,
који је пак тамно црвен
и гори на језику.

Превео Светислав Костић

slike pesnika

Пол Валери – ОКРУТНА ПТИЦА

pol-valeri-okrutna ptica
Окрутна птица сву ноћ ме кљуца
на оштрици сласти да слушам дах
њеног гласа што шаље гнев плах
у свод звездан до јутарњег сунца.

Пробадаш душу и имаш моћ суца
тим погледом што пробуди страх;
све што беше ти измениш у страх,
снаго жива, о гласу са врхунца...

Зора из сенке најављује лик
лепог дана што ме не привлачи:
јер дан више празан је крајолик,

шта ми дан без лика твога значи?
Не!... Душа ми у ноћ загледана
одбија зору и сјај младог дана.

slike pesnika

Пол Валери – ОРФЕЈ

pol-valeri-orfej
... Ја градим у духу, под миртама, Орфеј
дивни! ... Ватра, у чистим крузима, пада:
мења голо брдо у узвишен трофеј
откуд се уздиже рад бога пун склада.

Кад бог пева, простор свемоћан се ломи;
сунце ужас кретње камења тад схвата;
нечувена тужакаљка дозива огромни
сјајни зид светишта од звучнога злата.

Орфеј пева, седећ уз руб светлог неба!
Хрид гола, а сваки камен док колеба
слути нови терет што се увис шири!

Вече купа успон полунагог Храма,
док он још у злату везе себе сама
с вечном душом химне велике на Лири!

slike pesnika

Пол Валери – ВЕСЛАЧ

pol-valeri-veslac
Нагнутог спрам ријеке снага ме весала
од радосна краја присилно отклања,
душо тешких руку, препуних веслања,
нек небо устукне пред јецањем вала!

Срчан, не видећи љепоту коју бијем,
ту стварам кругове што на води зрију,
жељан да ми дуги замаси разбију
свијет лишћа и ватре што га пјевам нијем.

Та стабла пода мном, чисто прелијевање,
сјај грања у води и спокој све тиши
кидај, барко моја, и бразду упиши
да се на тишину уклони сјећање.

Никад, чарни дане, није драж ти више
тлачио бунтовник што се брани смјело;
ко што из дјетињства сунце ме изнијело
к извору ћу гдје се чак и име брише.

slike pesnika

Драгомир Брајковић – ИСКОПАНИ ПЕХАР

Недавно су 
У гробу неком
Археолози пронашли пехар.
Ко је све њиме наздрављао:
Властелин, сељак или ћесар?

Шта се све
Из њега било:
Вино, отров, медовина?
Може ли рећи шта се збило
У оним давним временима?
Чије су га дизале руке?

Сад, иза стакла,
У музеју,
Да ли је спона са давним добом?
Или је само прастара прича
О помирењу смрћу и гробом?

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта