slike pesnika

Иван В. Лалић – ЈУТРО

ivan v lalic jutroПросто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни.

Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међ људе.
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњујем присуством,

Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше

Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.

slike pesnika

Славко Вукосављевић – ЈЕЗЕРО

slavko-vukosavljevic
На језеро сам дошао лêтом преморених птица,
да се, ко дрво јесење, над њега надвијем, наг и жут,
па да пронађем мало ведрине у небу свога лица
или да се осмехнем себи последњи пут.
 
На језеро сам дошао ходом правога ходочашћа,
али не да се молим или да се због нечега кајем,
него да видим, поред звериња и поред храшћа,
могу ли, кад сам већ човек, бар људски век да трајем.
 
На језеро сам дошао роњењем из својих дубина,
да са обале једне нове погледам све то у мени,
не би ли рањенику тешком нашао хлеба и вина,
да ми се опет младост од снаге зарумени.
 
Шапутао сам језеру своју глад и своју самоћу,
као и то да сам од лутања постао са стазама исто,
да само пијанац неки легне крај мене ноћу
или несрећник неки коме је нож заблист'о.
 
Шапутао сам језеру своја сунца и своју тмину,
и како сам озвездан и дубок, ко небо у средини лета,
али да нема руку топлих снегове са мене да скину – 
ливада нежности моје већ једном да процвета.
 
Шапутао сам језеру бистрину и лудило своје главе,
као и то да једно и друго исто ми носи,
к'о што ме исто заносе девојке црне и плаве
са вировима варки у таласавој коси.
 
А језеро је било мирно, тек мало таласаво,
са чудном сликом света у своме дубоком оку:
пролете кроз њега птица, у небо – стрмоглаво,
скочи кроз њега срна – и оста сува у скоку.

А језеро је било немо, са причом коју има,
са загонетком неба и мог наднесеног лика,
понеки облак се њих'о, ко цвет, на таласима,
тонући у дубину и не дајући крика.

А језеро је било добро, као да не постоји,
као да нема мене, обала, ни тамних шума,
па учинило ми се, часком, да смо некако своји – 
небо и вода и земља и простор мога ума.

Наслутио сам тада: и пре мене је неко,
док је за трећим брдом живео весели Пан,
у овој истој шуми неку богињу чек'о,
заборављајући ноћи и не видећи дан.

Сетио сам се, затим, кад умрем, да после мене
ничега бити неће и свега да ће бити...
Језером, у пени смеха, пливаће младе жене,
а ноћу у тишини звери ће воду пити.

Осетио сам, најзад, са тајном што ме још дави,
и с нечим од малих мрава, који нерадо гину,
да ћу још једном ипак расути стопе по трави,
полако силазећи, људима, у долину...

[Ненад Грујичић Антологија српске поезије (1847–2000)
Сремски Карловци, 2012]

slike pesnika

Растко Петровић – СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА

rastko-petrovic
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада – 
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!... Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се...

Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.

Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође...
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!

Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.

То, то! Одједном очи отворити!...

Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, – 
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? – 
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се вежеш најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!

И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави...
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко а би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...

Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

slike pesnika

Растко Петровић – ДИГНЕМ ТАД ОЧИ НЕБЕСИМА

rastko-petrovic
Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;

Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи – колико ме тад то спасава.
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.

Овде ниједна зграбљена страст не прими се кореном среће
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.

Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге.
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге.
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.
slike pesnika

Десимир Благојевић – РУКОВАЊЕ

desimir blagojevic rukovanje
Ево теби се враћам, о смрти, на сплаву што тихо кроз ноћ клизи
да те за руку водим мојим светом пре но што зора мине град,
да те проведем кроз ноћну буру, заћутану у једној тајанственој бризи:
Да ли то беше у животу пролазак тек само, пораз или хучан пад?

Враћам се теби, о смрти, са ланцем туге око руку модрих и плавих.
Робље је прошло овуд са мртвим једрима, скрханим катаркама:
Молио сам се мукло досад, па се теби јавих
са срцем од невесеља тајног, са венцем славе и са варкама.

Ево, теби, о мила љубавнице, ходим, а река је преда мном и знамен:
Од небеса до срца пружен је крст са Ориона и Месеца,
док падаш слеђених суза, без речи, мрачан, на тај земни камен,
и злато те шумне реке с неба од крста руку ти пресеца.

Тад капље крв, а ноћ лагано подмеће црну купу и јеца мукло:
Ево, теби се, о смрти, враћам на сплаву што тихо до зоре клизи.
Ево се, о смрти, срце ко Сунце пролећно над јагодом распукло;
ево, о смрти, дај ми руку да те њоме мртвом водим док зора не мине град,
да те проведем ноћном буром, заћутану у једној невеселој бризи:
Да ли то беше над животом пролазак тек само, пораз или хучан пад?

slike pesnika

Десимир Благојевић – НА ВЕНЧАЊУ ДУША

Душа души да је знана;
блиска да је, обасјана:

с истог Сунца, иста храна,
с истог стабла, с истих грана,

– душа души огњем дана,
родна да је, просијана…

Душа души да је сâна;
певна да је до пеана;

с исте груде опевана,
с исте реке кап бездана;

– душа души са свих страна,
лицем лицу окајана;

с исте душе, са усана;
с истог цвећа, истих рана,

– да је души с океана
душа сјатна, устрептана…

(Антологија српске поезије, Бранково коло, Сремски Карловци, 2013)

slike pesnika

Пол Валери – СТАБЛО И ЉУБАВ

pol-valeri-stablo i ljubav
Љубав није ништа не расте ли до врха:
мре није ли тако, раст је њена сврха,
а мре у ономе што не мре за љубав.
Живећи од жеђи непуног ужитка,

то стабло у души од корења плотског
што живи живошћу најживљега житка
живи од свачега, од слатког и горког
и окрутног, боље још него од нежног.

О, Стабло Љубави, пуно сока крепког
који чудном снагом моју слабост буди,
тисућ тренутака скривених сред груди
јесу твоје лишће и стреле светлости!

Ал' истовремено на сунцу радости
док у злату дана расипаш ведрину,
та жеђ иста, која хрли у дубину,
црпе усред таме, на врелу жалости...

slike pesnika

Пол Валери – СНЕГ

pol-valeri-sneg
Какав мир! и ашов само звечи неки...
Будим се – ко да ме шчепа снег свеж, меки, 
Сред пријатне моје топлине унутра. 
Зурим у бледило непријатног јутра
И невиност та ми плаши тело ломно. 
Ох, док спавах слатко, то небо огромно
Колико прамења расу са висине!
Каква пустош чиста, падајућ из тмине, 
Збриса лице земље, задивљене јасном
Белином што у свом вејању безгласном
Споји све у простор нем, безличан, раван, 
Где поглед опажа – где кров усправан
Који кријућ благо свог живота мирног
Једва к небу шаље трак дима прозирног.

slike pesnika

Пол Валери – ЈЕДАН ПЛАМЕН ЈАСНИ

pol-valeri-jedan-plamen-jasni
Један пламен јасни живи у дну мене
А ја хладно силни, блистав живот гледам...
Волети могу само сну када се предам
Покрете му љупке са сјајем сливене. 

Мој пламен ми враћа поглед тек у ноћи, 
После тешких снова сред тама, 
Кад несрећа распе се у мраку сама, 
Тад ме он оживи и даје ми очи. 

Нек сјај прсне, одјек сто ме буди баца
На обалу меса мог једног мртваца,
А мој смех, туђ мени, чува кроз слух помно. 

Ко у празној шкољци кад шуморе вали, 
Сумњу – кроз чуђење дивно и огромно:
Да л' жив сам, ил' мртав, бдим ил' спавам, шта ли?
slike pesnika

Пол Валери – ЧАРОЛИЈА

pol-valeri-carolija
Истањени месец лије светлост белу
На мрамор; читаво ткање сребра мека, 
Где хода и мисли да сан снива нека
Девојка бисерна у седефном велу. 

За свилено јато лабуда што броди
Тичућ полу-сјајним перјем трску нежну,
Рука њена кида једну ружу снежну
И листићи праве кругове по води. 

Клонула самоћа, пустиња пријатна!
Када вртлог воде где сја Луна златна
Броји кристаласте одјеке краја, 

Које срце поднет може чар прекрасни
Ноћи те, на кобном своду, пуне сјаја, 
А да крик не пусти оштар ко мач јасни?

slike pesnika

Михајло Дашић – ЧОВЕК

mihajlo dasic
Ја сам болестан човек,
зао човек.
Ја сам сујета, охолост, самољубље.
Ја сам злоупотреба човечанства.
Ја сам љубоморан и заједљив.
Кад ми дао љубав, уништио бих те.
Кад ми дао хлеб, замрзео бих те.
Јер ја сам болестан човек,
зао човек.
Свима се ругам,
сваком јаду дајем свечаност.
Славим кад сви око мене пате.
Само скупљам, грабим, отимам,
не трошим ни крајцару, трпим...
Могао бих да те гледам у очи
док у јадима плачеш, крвариш,
молиш за спас,
али ти не бих пружио руку.
Оставио бих те да постепено умиреш,
да се копрцаш као дављеник,
да ме дозиваш упомоћ,
да се ослониш на моју (не)човечност.
Јер ја сам болестан човек,
зао човек.

slike pesnika

Михајло Дашић – С ОНЕ СТРАНЕ

mihajlo dasic
Знам шта бих са тобом...
Само се опусти и препусти...
Одлетећемо у даљину.
Сазнаћеш какав је осећај
када ти се облаци залепе за чело,
и када ти се магла увуче у косу.

Сазнаћеш како је дивно
када заборавиш на себе и препустиш
се једном безазленом тренутку
који пролети брже него што га изговориш,
а за тебе значи вечност.

Доказаћу ти колико си мало знала...
Звезде су одувек биле на дохват руке...
Само што су нас сви око нас лагали
и оно наше стварно и могуће,
проглашавали нестварним и немогућим.

Видећеш колико је паметније
кад си изван свега, а опет си у свему.
И схватићеш да си свима небитна,
и да си сасвим неприметна.
А себи тако битна, 
и тако важна.

Схватићеш шта значи имати свој дом,
ограђен зидовима 
својих жеља, амбиција, хтења.
Схватићеш шта значи живети с вољом,
и никада нећеш заборавити 
да се држиш висине, далеко од свих...

slike pesnika

Михајло Дашић – У ПОНОРИМА

mihajlo dasic
У понорима,
дубоким и црним,
сав од хладноће трним.

Отворио сам очи широм,
све црно, немирно,
као ветар.

Само благ мирис,
несигурности и страха,
пара ноздрве.
Сумња је узела маха.

Слабост у коленимма,
не да ми да се винем
и побегнем из себе.

Не да ми да прекинем,
сваку нит која ме везује
за место и време.

Не желим да будем овде,
и да у ограниченом обитавам.
Не желим да сатови раде,
и време тече, док спавам...

slike pesnika

Михајло Дашић – СТРАНАЦ

mihajlo dasic
И опет на непознатом терену.
Мрак се шуња.
Нешто постоји тамо, 
миче се, гмиже,
не види се.

Зидови потамнели,
упијају мирис трулежи.
Однекуд заудара леш
угинуле животиње.

Не верујем чулима,
не помажу у овим околностима.
За подеран ђон
лепи се несигурност.

Стопала дрхте.
Страх се завукао по кожу.
Око мене безброј рупа,
које значе: крај.
slike pesnika

Михајло Дашић – ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА

mihajlo dasic
Тамо бих, где је твој осмех, да векујем.
Велика досада овде је завладала,
као да се неки ламент винуо изнад града,
као да те вечерас очекујем.

Ево сад зурим у стидљиве звезде,
које полако започињу онај њихов бал.
Небом се шири жуто-смеђи, свретлуцави вал,
месечина се спушта низ ћелаве дрвореде.

Овде се децембар већ усидрио.
Јак северац млати голе гране трешње.
Стазе ка теби су све блеђе и тешње.
Зашто сам тада све од тебе крио?

До сутра, све ће се изменити,
ништа неће бити на истом месту,
ни звезде неће играти уз исту песму.
Једино се ја нећу нимало променити.

Опет бих исто урадио, ништа ти не бих рекао,
само бих ћутао, скривао, сањао, чекао.
Сасвим случајно, понекад бих те дотакао,
и твој поглед, тајанствен, кришом крао.

Разгледница одавде била би без боје- сива,
зато ти и не пишем, не волим да делим самоћу,
али вечерас, с тобом насмејаном, опет заспаћу,
моја ће глава, о теби, опет узалудно да снива.

А све је почело оне јунске ноћи...
Исте песме и даље се врте на старој плочи.
Мила, љубав је одувек била слепа,
али кад је права- не престаје да чека.

slike pesnika

Михајло Дашић – ЈОШ ЈЕДАН ДАН БЕЗ ТЕБЕ

mihajlo dasic
Још један дан без тебе.
Понека слика, сећање,
срце загребе.
Срце не зна за време!

Препуштен сам ветру.
Он ме једини гура, носи.
Чини се, наизглед, да сам стално 
у покрету, али ја сам и даље на 
истом месту... у твојој коси.

Напољу пролазе људи, аутомобили,
као да ништа није било.
По оним парковима, где смо се крили,
просуло се нешто тужно и сиво.

Ко зна колико се сада миља
простире између нас.
Али увек дође и онај час
кад ме обузме нека чудна носталгија,
па добијем у глави крила.

И одлетим до тебе, у твој град.
Проживим, на тренутак, још једном
онај дан када сам те срео млад,
на врућој, градској цести. 

slike pesnika

Михајло Дашић – ЗАБОРАВЉЕНИ

mihajlo dasic
О Срби, војници, јунаци,
О сви родоначелници ове земље,
О сви ви који сте се борили за туђе жеље!

Кад бисте само знали
за чију слободу сте се борили.
О јунаци, о како сте веровали!
Земљу своју више сте волели
но своје најближе.

О Срби, војници, јунаци
О сви родоначелници ове земље,
О сви ви славни интелектуалци,
Нобеловци, научници!

Зар сте икад помислили
да ће вашом јуначком земљом
једном завладати страни хомосексуалци,
и да ће о њеној судбини 
одлучивати страначки ортаци?

О мој народе, моја браћо,
моја земљо, нацијо,
О моја залутала генерацијо!

Зобаравили сте крваве борбе
својих славних предака,
који су се борили за ваше слободе!
Заборавили сте да су њихове кости
зачеће ваше земље.
Данас су вам почасни гости
њихови крвави непријатељи.

О Срби, војници, јунаци,
О сви родоначелници ове земље,
О сви ви који сте се борили за туђе жеље!

Нико не памти ваше подвиге,
у тајности вас бришу из историје,
измишљају у списима грешке,
не признају ваше муке тешке.

slike pesnika

Михајло Дашић – У ПОГРЕШНО ВРЕМЕ

mihajlo dasic
А знам да сам ти био драг,
и знам да сам био завезан у теби.
У срцу сам ти оставио дубок траг,
и моје име тихо шапућеш у себи.

И у мени је цветало пролеће
док смо шетали тротоарима.
Колико је само среће 
у неким малим стварима.

Све је у неповратном сећању остало
и таложи се негде дубоко у нама.
Остала си ти сама.
Остао сам ја сам.

Љубав је, канда, толико вредна
да може нестати за један дан.

Али не изгуби се заувек,
већ се негде сакрије дубоко у нама
и појави се каткад кроз неки сан.

И целога живота после,
негде дубоко:
Ти мене кријеш.
Ја тебе кријем.

И у сну,
кад одлетимо високо:
Ти мој осмех пијеш.
Ја твој осмех пијем.

И пред зору, 
кад Феб са истока крене,
и кад птице запевају у хору,
снови ће нестати попут пене.

Ми смо се, нажалост, срели
у неко погрешно време...

slike pesnika

Михајло Дашић – У ТЕБИ

mihajlo dasic
Осмехни се лако
оним осмехом твојим.
У очима ти звезде бројим.

У њима сазвежђа проналазим,
летим у бесконачно,
облаке газим.

У овој црној ноћи,
само си ти дан.
Јер кроз твоје очи
сија Сунце.

У теби су бесконачне даљине.
У теби су све границе и висине,
мора, океани, планине.

Кришом ти гледам у усне.
Само о теби мислим,
о теби пишем...

slike pesnika

Михајло Дашић – СЕЋАЊА

mihajlo dasic
Кад све заспе и утоне,
кад се улице стопе у ноћ
сећања добију огромну моћ
и у мислима из заборава изроне.

Да, мора да је тако.
Било је лако тебе заволети.
Ал' после, како преболети?
Да је лако, то би могао свако.

Јављају се старе слике,
као светионик у тихој ноћи.
Сваки човек у самоћи,
испушта нечујно болне крике.

Ветар заборава узбуркава море,
мрмља ми на уво твоје име.
Стара осећања, попут плиме,
запљускују у тихе зоре.

slike pesnika

Михајло Дашић

mihajlo dasic
Михајло Дашић рођен је 9. априла 2002. године у Краљеву, где тренутно похађа средњу Електро-саобраћајну техничку школу „Никола Тесла”. У раним средњошколским данима почиње да чита разне песнике. Али највећи утисак на њега оставила је поезија Мике Антића, као и стваралаштво Ђорђа Балашевића. Ова два аутора издваја као највеће узоре. Инспирацију за писање обично проналази у догађајима из свакодневног живота.

Поред поезије, ужива читајући и светске класике, писце попут Достојевског, Булгакова, Кафке, Шекспира, Мома и др.

Гаји огромно интересовање према психологији, упознат је с већим делом опуса Ирвина Јалома, а однедавно почиње да се упознаје с монументалним делима Сигмунда Фројда.

Има велику жељу да се у будућности бави писањем.

(27. децембар 2020)

slike pesnika

Луј Арагон – ОКТОБАРСКА МЕЛОДИЈА

luj aragon oktobarska melodijaЈедна мелодија попут скута бескрајна
једна мелодија која никад не завршава
једна мелодија октобра једна романса
дража него што је месец мај
једна мелодија која увек почиње изнова

Твоје очи уморне су већ од обзорја
луд је ко модрине види доста модрима
и коме небо више није тамница
јер љубити треба без мере и опреза
и за то није доста имати тек разлога

Дивна јесен с баршунастим рукама
то је песма никад још непевана
то је песма наше љубави
то је песма теа-цветова
чије срце има боју јутара

Је л' довољан тај јецај дубоки
да исприча све наше усамљености
који сличе круговима на води
и вреде ли те речи ове музике
дуге жудње затворене у срцу



једна мелодија октобра једна романса
дража него што је месец мај
једна мелодија попут скута бескрајна

slike pesnika

Луј Арагон – ТИ САЊАШ ШИРОКО ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

luj aragon ti sanjas siroko otvorenih ociju
Ти сањаш широко отворених очију
Шта ли се то догађа а ја не знам
Пред тобом у твојој уобразиљи
У томе царству само твоме
У тој земљи без капија
И за мене без домашаја
За оне који схватају музику
За њих би рекли гране су растиња
Које се савија под дивним теретом
Птица које су на њима свиле гнезда

А ти
Или они чији је поглед саздан од многих плочица
Они који се играју дужностима које не постоје
И чији параболични дух кô огледала пали све
А хипотеза је њихово завијање цигара

А ти
Ти стављаш своју руку на лице
А ја ни храбрости немам да те питам
Шта се то догађа у томе плавом простору
У који се духом утапаш
Можда си у некој земљи дивљих коња
И сама кô област измеђ добра и зла
Она стаза калуђера кроз планину
Лука гусара на Срећном острву
Или састављене руке љубавника
Можда

А ја сам само бедник изван свега тога
Тек једва да ме пирне налет оркестра
И никад да уђем у салу Велике Опере
Обећао сам да говорити нећу
О прошлости
И говорити нећу
О оним собама у којима сам вребао
Твоја ћутања
Ни она у којој је Тереза
Скинула дијамант са своје руке
Ни она у којој је Мишел
Певао а да га ја нисам ни чуо
Рађала су се бића из тебе
Бића која ти ја нисам створио

И нико неће знати за бес
Мучења и љубомору
Заборављања моја када си свирепа
Показивала ми само своју децу
И као нехотице запажену
Да пролазе испод прозора
И малочас још увела си човека
Са очима кô зелени смарагди
И можда ће тек он сазнати од ње
Све оно због чега умирем што не знам у теби
Човека неког тешког и плавог
Његово тело
Између нас је само као екран
Човек непрозиран али умиљат
Расејано нека млечно плава тајна
Био је то чудни и страшни дар
Дар да се даје живот

Али кад се ишло по старинском обичају
Спаривање трудноћа и порођај
Па оне госпе што носе свеже рубље
И оптрчавају одаје степеништа отварају ормане
А ту је и онај крик детета и све остало
Ништа није друго до велико славље и честитања
Од којих отац прима блажено свој део
Блед од гордости и страха
Али овде реч је о другој врсти рођења
И онај који није рађао то
Не види свој лик без стида у огледалу
С перверзношћу да воли бића твоје пути
Моје болно љубопитљиво за твојим сновима
Оним порађањем против мене
Из ког потиче народ настањујући се у нашем дому
И ево једног од њих који седа испред наше постеље
И који тежи и дише

Ах да могу да дам ко ти дах и било
И реч сенкама супарничким
Можда би могли и да их чујемо
Како се препиру у суседним собама
Моји синови завидљиви и твоји
Твоје велике кћери са сјајем бисера и покретом ветра
Можда би њима пристајало боље
Овај рат између нас
Који сам читавог века оклевао да водим нештедимице
Јер човек није срећан док не потчињава
И на колена не обара оног кога воли
Зато сам покушавао све могућности
Свих прељуба духа
И бацао на себе проклетство
На местима свим врзиног кола
И заклињао све кочијаше попова
Маршале царске
Кћери разбојника
Обесвешћивао заборављане успомене
И крао њихове тајне гробова
Прах костију кусао као ракију
Прошлост сводио на блудницу између својих колена

Али узалуд
Јер само један твој зрак светлости
Растурао је све моје авети
И ти корачаш у тријумфу
Са свим потомством својим безбројним
Тим јатом твоје светлости
Пролећем људским у твојим стопама
Љубичицама твојих вена
Којима сам раздиран јер личе на тебе
И још на неког
Од кога сам веровао да те дивљачки чувам
Заробљеницу мојих руку
У нашим пребивалиштима
Опустелим од свега другог.

slike pesnika

Луј Арагон – ПЕСМА НАПУШТЕНОГ ОГЛЕДАЛА

О где си ти што се у мени крећеш
Ти што у мени лик твој тек пљусне
И покрет ти руке ко хоћеш ил' нећеш
Да ставиш руж на своје усне

О где си ти радости што ме стално прати
Твој пролаз кô да се у мени њише
Краљице моја са косом папрати
Са очима твојим боје кише

Као што земља пролеће чека
Вребам кад ћеш проминути у часу
Жудно те чекам кô вода нека
Замах весела по свом таласу

У моме раму тамном и дубоком
Нудим ти све моје погледе скривене
Приближи ми се прогутај ме оком
Закрили и моју сенку и мене

Прегази ме као војске море
Заузми моја брда и долове
И моје мисли и снове ноћне
Паркове цветне и моје дворове

Откриј ми како ти образи руде
Кô злочин неки ил' урота
Боље но усне које се нуде
Ил' народ кад је усред комплота

Као у завеси у баруштинама
По трагу неке барске птице
Бори се с оним што је у нама
Оно што си била утри немилице

Поврати се лицем у моје лице
И нек твоје очи моје очи лове
Врати ми чар неба и измаглице
Поврати ми вид и снове

slike pesnika

Вито Марковић – ПРИКАЗЕ

1
Прва је
Кост и кожа
Кључ и тајна
Дрхтим

Друга је
Црна малена
Јака прејака
Долази

2
Прва
Погледа у небо
Укочи језик
Реку преплива

Друга
Засуче кожу
Угази у воду
Вода јој до колена

3
Прва
Решена на дрво
Решена на камен
На два неба
Небо растави

Друга
Наоружана до зуба
Чека
Да из моје главе
Проговори нож

slike pesnika

Вито Марковић – ПОЕЗИЈА

Како је тешко Господарице бит
Господар поета на раскошном тлу
Правит једну од глупости две
У збрканом свету сањати све
 
Кад рука шета око напукле главе
И таваница неба прокисне сва
Тад величином речи немоћан бих
Кошмар чула објаснити свих
 
Прими ме себи Преозбиљности света
Господарице живота у слемиру том
Ко бледу светлост стави ме у стих
И у последњој нади подари ми дом
 
Узео ме за душу грозничави јез
У молитвама својим помињем те ја
Дођи ми у облику патње да
Представи смрти суделују два
 
Кроз мелемне сузе Господарице гле
Посустало сунце златом опточено
У свемирским лађама полако гре
Отварајућ облак бескраја новог
 
Пођимо крадом у бескраја говор
Оптерећени надом нове речи
Говоримо тихо бесмртна слова
Час она час ова час она час ова

slike pesnika

Рјуносуке Акутагава – БЕЛИ

  I

Прошло је подне тог пролећног дана. Пас по имену Бели ходао је тихом улицом, њушкајући земљу. С обе стране уске улице протезала се жива ограда, која је већ навелико пустила младице, док су се иза ње ту и тамо указивале трешње. Бели је ишао дуж те ограде и изненада скренуо у споредну улицу. Само што је то учинио, стао је као укопан, очигледно нечим страховито изненађен.

Имао је зашто и да буде. На петнаест-шеснаест метара даље низ улицу неки шинтер у униформи вреба једног црног пса, кријући иза леђа омчу за хватање. Штавише, црни пас, ништа не слутећи, једе хлеб који му је шинтер бацио. Ипак, Бели није само зато изненађен. Пас кога шинтер вреба није неки непознат пас, већ комшијски кућни љубимац, Црни. Да, баш његов добри друг Црни, са којим се њушка свакога јутра када се сретну.

Бели само што није залајао из све снаге: „Црни! Пази!”, када га, баш у том тренутку, шинтер оштро погледа. „Само пробај да залајеш! Прво ћу тебе ухватити омчом!” - та претња се јасно огледала у шинтеровим очима. Бели је занемео од силног страха. И не само то. Био је толико уплашен да ни тренутка није могао мирно да стоји. Стаде да узмиче мало по мало, не скидајући поглед са шинтера. Чим је иза живе ограде нестао шинтеров лик, Бели се даде у бег колико га ноге носе, остављајући за собом јадног Црног.

Изгледа да је баш у том часу полетела омча. Проламао се лавеж Црног. Бели није хтео ни да застане, а камоли да се врати натраг. Прескочио је бамру, разбацао каменчиће, провукао се кроз конопце којима је улица затворена, претурио канту за смеће и настављао да бежи, не осврћући се. Погледајте га само како јури низ брдо! Гле, само што га кола нису згазила.

Изгледа да је горео од жеље да спасе сопствени живот. Па ипак, у ушима му је, попут обада у лету, непрестано одзвањао лавеж Црног:

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!”


II

Дахћући, Бели је коначно стигао до куће својих господара. Само још да се провуче кроз доња вратанца за псе на црној огради, да обиђе шупу, и ето стражње баште у којој се налази његова кућица. Попут ветра изјури на травњак стражње баште. Када је већ доспео ту, више није било бојазни да ће га омча стићи. Срећом, на свежем зеленом травњаку играју се сека и бата, добацујући се безбол лоптом. Како уопште описати радост коју је Бели осетио када их је видео? Вртећи репом, у једном скоку долете до њих.

„Секо! Бато! Данас сам налетео на шинтера.”

Изговорио је Бели то у једном даху, гледајући их одоздо. (Наравно, пошто сека и бата не разумеју псећи језик, они су чули само: „Ав, ав”.) Али данас, ко зна због чега, они су били нечим запањени и нису хтели ни да га помилују по глави. Бели се зачуди и још једном им се обрати:

„Секо, знаш ли шинтера? То је један страшан човек. Бато! Ја сам се спасио, али је комшијин Црни ухваћен.”

Сека и бата се само згледаше. И што је још горе, после неког времена, изговорише чудне речи:

„Харуо, чији је ово пас?”

„Секо, чији је ово пас?”

Чији је пас? Сада је Бели био запрепашћен. (Он је добро разумео њихове речи. Пошто ми не разумемо псе, мислимо да ни они не разумеју нас, али то заправо није тачно. Пси науче од нас разне вештине, јер разумеју наш језик. А ми њихов не, па зато нисмо у стању да научимо ни једну вештину коју нам пас покаже. На пример: како се гледа у мраку, како се нањуше и најслабији мириси...)

„Зашто говорите: ’Чији је ово пас?’ Па то сам ја! Бели!’” Сека је и даље узнемирено зурила у њега.

„Да то није брат комшијиног Црног?”

„Да, можда је то његов брат.”

Бата је то изговорио замишљено, вртећи у руци палицу за безбол.

„И овај је сав црн као гар.”

Бели је осетио како му се длака на леђима одједном накострешила. Црн као гар! Па то је немогуће. Јер, он је још као штене био бео као млеко. Али, када је сад погледао своје предње шапе... И не само предње шапе, већ и гради, и стомак, и задње шапе, и елегантно испружен реп, све је то било црно, као дно лонца. Црно као гар! Црно као гар! Скакао је и бацакао се као полудео и из петних жила лајао.

„Шта ћемо, Харао, овај пас је сигурно бесан.”

Сека је стојала као прикована за земљу. Изгледало је да ће сваког часа бризнути у плач. Али, бата је био храбрији. Истога трена палицом за безбол је ударио Белог по плећки, а затим палица полете према његовој глави. Бели прође испод ње и стаде да бежи у правцу из ког је малопре дошао. Ипак, сада није појурио улицом као раније. На рабу травњака, у сенци палме, налазила се кућица за псе крем боје. Када је дотрчао до ње, Бели стаде и осврну се на своје мале господаре.

„Секо! Бато! Ја сам онај Бели! Можда сам и постао црн, али сам ипак онај исти Бели!”

Његов глас је дрхтао од неизрециве туге и беса. Сека и бата нису могли да схвате како се Бели осећа. Она је, ужаснута, лупала ногама.

„Још увек тамо лаје. Стварно је безобразна та луталица.”

А бата - бата је узео каменчиће са стазе и свом снагом гађао Белог.

„Џукело! Још си ту? Хоћеш и ово? Хоћеш и ово?”

Каменчићи су непрестано долетали. Неки од њих су тако погодили Белог да му је крв шикнула испод увета. Коначно је подвио реп и побегао кроз црну ограду. А изван ње, сребрним прахом посут, један бели лептир безбрижно је лепршао на светлости пролећњег сунца.

„Ех, да ли ћу од данас бити пас бескућник?”

Болно уздишући, неко време је стојао под бандером и одсутно зурио у небо.

 

III

Бели кога су сека и бата отерали, лутао је уздуж и попреко читавим Токијом. Међутим, где год да се нашао, није могао да заборави да је постао црн као гар. Плашио се огледала у ком се огледају муштерије у берберници. Плашио се барица на улици у којима се огледа небо после кише. Плашио се стаклених излога у којима се огледа младо лишће са дрвећа, посађеног дуж улице. Чак и оне чаше црног пива на кафанском столу! Али шта то вреди? Погледајте онај аутомобил. Да, онај велики црни аутомобил који се зауставио поред парка. Лик Белог који му се приближава, огледа се у његовом сјајном лаку - јасно као у огледалу. Куд год да крене, наилази на ствари у којима види свој одраз. Исто је и са тим аутомобилом који чека своје путнике. Како ће се Бели уплашити ако га примети. Ево, погледајте његово лице. Само је тужно зацвилео, па брзо утрчао у парк.

Тихи ветар прелази преко младог лишћа платана у парку. Бели је оборене главе ходао међу дрвећем. На срећу, осим рибњака, овде није нашао ништа у чему би се његов лик огледао. Чуло се само зујање пчела што се роје око белих ружа. Бели је у мирној атмосфери парка на неко време заборавио чак и тугу коју је ових дана носио у себи. Тугу изазвану сазнањем да је постао ружни, црни пас.

Али, та срећа не потраја ни пет минута. Ходајући као у сну, Бели дође до стазе дуж које су поређане клупе. Тада се иза угла зачу гласан лавеж:

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!”

Бели задрхта. Овај глас је у његово срце поново призвао Црног и његов страшни крај. Чврсто затворених очију, хтео је да побегне у правцу из ког је малопре дошао. Ипак, то је заиста била само тренутна помисао. Он испусти страшан урлик и одлучно погледа иза себе.

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!” Бели је у том гласу препознао и ове речи:

„Вауу. Вауу. Не буди кукавица! Вауу. Вауу. Не буди кукавица!” Он погну главу и сместа појури у правцу из ког је допирао тај глас.

Али, када је тамо стигао, пред њим се није нашао шинтер, већ два-три дечака у школским униформама, који су се изгледа враћали из школе. Они су вукли једно смеђе штене, везавши му конопац око врата и викали нешто у сав глас. Штене се из све снаге опирало и стално понављало:

„Упомооћ!” Али, дечаци се на то нису обазирали. Само су се смејали, галамили и чак га ципелама шутирали у стомак.

Ни мало не оклевајући, Бели залаја на њих. Затечени, дечаци се и те како уплашише. Јер, Бели је, са очима које су пламтеле попут ватре и искеженим зубима оштрим као ножеви, изгледао заиста застрашујуће - као да ће свакога часа почети да уједа. Дечаци се разбежаше на све стране. Један је, чак, од силног страха улетео у цвеће поред стазе. Бели их појури пет-шест метара, па се онда окрете штенету и рече му прекорним гласом:

„Хајде, пођи са мном. Ја ћу те испратити до твоје куће”. Најбрже што може, Бели утрча међу оно дрвеће одакле је малопре дошао. А смеђе штене, сво радосно, трчало је испод клупа, разбацивало шапама руже и журило да не заостане за њим. За собом је још вукло дугачки конопац који му је висио око врата.

После два-три сата Бели је са смеђим штенетом стојао испред једне неугледне кафане. Унутрашњост кафане, мрачна и усред дана, била је осветљена сијалицама, а са грамофона је допирао слаб звук неке народне песме. Поносно машући репом, штене рече Белом:

„Ја живим овде, у овој кафани Таишо. Где ви, чико, живите?”

„Чико?... Чика живи у једном далеком граду.” Бели тужно уздахне.

„Па, чика сад мора кући.”

„Чекајте, молим вас. Чико, да ли вам је газда строг?”

„Газда? Зашто то питаш?”

„Ако вам газда није строг, останите ноћас овде да вам моја мајка захвали што сте ми спасили живот. Код нас има разних ђаконија: млека, пиринча са каријем, шницли...”

„Хвала. Хвала. Али чика има неког посла, па ћемо се гостити други пут. - А ти поздрави своју мајку.”

Бели погледа у небо и мирно закорачи на тротоар. А на небу се, иза крова кафане, помаљао млад месец.

„Чико! Чико! Молим вас, чико!” Штене је тужно почешкало њушку.

„Кажите ми бар своје име. Моје име је Наполеон, а зову ме још и Напко и Напи. - Како се ви, чико, зовете?”

„Чикино име је Бели.”

„Бели – је л’ ? Чудно је то што се зовете Бели, а тако сте црни по целом телу?” Белом застаде кнедла у грлу.

„Па ипак се зовем Бели.”

„Е, зваћу вас онда чика Бели. Чика Бели, обавезно свратите ускоро.”

„Е па, Напи, довиђења.”

„Чувајте се, чика Бели! Довиђења, довиђења!”

 

IV

Шта се после догодило са Белим? – Нећу вам то потанко описивати, јер су о томе извештавале разне новине. Сви ви, вероватно, већ знате да постоји један храбри црни пас, који је често људима спасавао животе у разним опасностима. Вероватно знате и то да је неко време био популаран филм под називом Пас доброчинитељ. Тај пас је управо Бели. Али, ако међу вама има још оних који, нажалост, нису чули за њега, нека прочитају овде цитиране чланке из новина.

*

ТОКЈО НИЋИНИЋИ ШИМБУН - Јуче, 18. (маја) у 8 часова и 40 минута, када се експресни воз за Токио, на линији Оу, приближавао прелазу у близини станице Табата, четворогодишњи Санехико, старији син Шибајама Тецутароа, службеника са адресом Табата 123, непажњом чувара прелаза изашао је на пругу и умало није био прегажен. У том тренутку један снажни црни пас је као муња излетео на пругу и пред самим точковима воза успео да спасе Санехикоа. Наочиглед запрепашћених људи, овај неустрашиви пас је исто тако муњевито нестао и власти, на своју велику жалост, нису могле да му одају признање.

*

ТОКЈО АСАХИ ШИМБУН - Супруга америчког магната Едварда Барклеја, која летује у Караизави, јако воли своју персијску мачку. Недавно, у вили дотичног господина појавила се змија од преко два метра и кренула ка веранди да прогута мачку. У том тренутку, непознати црни пас је прискочио у помоћ и, после двадесетак минута жестоке борбе, коначно је задавио велику змију. Како је овај смели пас одмах некуд нестао, госпођа нуди награду од 5000 долара ономе ко га пронађе.

*

КОКУМИН ШИМБУН - Троје ученика Прве гимназије, којима се изгубио траг док су прелазили јапанске Алпе, најзад су стигли 7. (августа) у бању Камикоћи. Група се изгубила негде између планина Ходака и Јари, а како им је недавна олујна киша однела шатор и залихе хране, схватили су да их чека најгоре. Међутим, у јарузи којом је група лутала, изненада се појавио један црни пас и кренуо испред њих, као да жели да их некуда поведе. Дечаци су следили пса и, после више од једног дана хода, коначно успели да стигну до Камикоћија. Кажу да је пас, када су се испред њих указали кровови бањских хотела, весело залајао и поново нестао међу ниским бамбусима. Сви у групи верују да је то што се пас појавио заправо била божја помоћ.

*

ЂИЂИ ШИМПО - У великом пожару у граду Нагоја, 13. (септембра), страдало је више од десет људи. Градоначелник Јокозеки је, такође, могао да изгуби своје дете. Његов трогодишњи син Такенори, непажњом укућана, остао је на првом спрату, где је беснео пожар. Када се већ мислило да је дете изгорело, појавио се један црни пас који га је изнео у зубима. Градоначелник је изјавио да ће забранити да се, бар у Нагоји, пси луталице батинају до смрти.

*

ЈОМИУРИ ШИМБУН - Велики сибирски вук у путујућем зоолошком врту Мијаги ових дана је привлачио пажњу посетилаца парка замка у граду Одавара. Али, 25. (октобра) око 14 часова, изненада је провалио чврст кавез и, пошто је повредио двојицу чувара, упутио се према планини у области Хаконе. Полиција у Одавари је због тога извршила ванредну мобилизацију и поставила своје пунктове по целом граду. Око 16 часова и 30 минута велики вук се појавио у градићу Ђуђи и ту се ухватио у коштац са једним црним псом. У неравноправној борби црни пас је ипак успео да надјача противника. Тада су и полицајци дојурили на лице места и одмах устрелили вука. На латинском, то је лупус гигантикус, који припада изузетно крволочној врсти. Власник зоолошког врта Мијаги сматра да је вук устрељен без оправдања и најавио је тужбу против шефа полицијске станице Одавара.

И тако даље, и тако даље...

 

V

Једне јесени, у поноћ, уморног тела и душе, Бели се вратио кући својих господара. Наравно, сека и бата су већ били у кревету. Вероватно нико од укућана није будан. На травњаку тихе стражње баште још стоји палма, у чијој крошњи лебди бели месец. Испред старе кућице за пса Бели се пружио да одмори своје тело, мокро од росе. Онда је, у друштву усамљеног месеца, почео да прича:

„Месече! Месече! Ја сам допустио да Црни погине. Мислим да ми је управо због тога тело и постало овако црно. Али, од како сам се растао од секе и бате, хватао сам се у коштац са свим могућим опасностима. То је зато што сам испрва, кад год бих случајно погледао ово своје тело црње и од чађи, осећао стид због свог кукавичлука. На крају крајева, почео сам да осећам и мржњу према овом црном телу. И зато сам улетао у ватру, борио се против великог вука, само да бих убио себе овако црног. Зачудо, ни један противник, ма колико био јак, није могао да ми прекрати живот. И сама смрт је бежала чим би ме угледала. Коначно, моја патња је постала тако велика да сам одлучио да се убијем. Пре него што то учиним, желим само да још једном видим своје господаре, чији сам некада био љубимац. Наравно, када ме сутра буду видели, сека и бата ће опет помислити да сам нека луталица. Можда ће ме бата и убити палицом. Али, уопште ми неће бити жао. Месече! Месече!

Не желим ништа друго, осим да видим своје господаре. Ради тога сам још једном, издалека, дошао овамо. Чим осване дан, молим те, допусти ми да видим секу и бату”.

Када је завршио са причом, Бели је на травњаку спустио своју њушку и заспао дубоким сном.

„Харуо, гле чуда!”

„Шта је ово,секо?”

Када је чуо гласове малих господара, Бели широм отвори очи и виде да су сека и бата стојали испред његове кућице, зачуђено гледајући једно у друго. Поглед који је подигао, Бели поново спусти на травњак. Сека и бата су били исто овако запрепашћени и онда када се он претворио у пса, црног као гар. Помисли на тугу коју је тада осетио... и одмах зажали што се вратио. У том часу бата изненада скочи и повика из свег гласа:

„Оче! Мајко! Бели се вратио!”

Бели! Бели не размишљајући стаде на ноге. Ваљда зато што је помислила да би он поново могао побећи, сека рашири обе руке и чврсто га загрли око врата. У том часу, Бели усмери поглед према секиним очима. У њиховим црним зеницама јасно се огледа кућица за пса. Кућица за пса, крем боје, у сенци високе палме... Добро, ту нема ничег чудног. Али, испред те кућице, мален као зрно пиринча, седи један бели пас. Чист и витак. - Потпуно занесен, Бели је зурио у тог пса.

„Види, Бели плаче!”

Грлећи Белог, сека је подигла поглед према бати. А бата? Погледајте га само како се прави важан!

„Па и ти плачеш, секо!”

 

Превод с јапанског 

Данијела Васић и Хироши Јамасаки Вукелић

slike pesnika

Танасије Младеновић – ВУЛКАН

tanasije mladenovic vulkan
Прасак на крају,
Као и на почетку.
Лом, као да се дроби 
Лака срча.
Распореди тектонски,
Суморна смрча 
У корену свега.
Слом у зачетку.

Пре рођења све зачето.
И у генима.
Измешале се све 
Зверске супротице.
Кров нам се тресе.
У ветровите странпутице 
Крећемо, кô обезнањени.
Сад и у сенима,
Што на видик стижу,
Гледамо паслику, зли сан 
Будућег.

Време о време се 
Судара и таре.
Шушти небо од светлосне снаге, 
Од љуте паре,
Што разорну моћ 
Збија у ноћ,
У дан.

Нагнут полумесец 
Стрши понад наших глава.
Звезда, у средини,
Злослутним сјајем се зари:
Зелено, не волим те зелено,
Јер, ако овлада, ако светом зацари 
Биће то вулкан 
Из ког грми и куља —
Лава!

(1992)

slike pesnika

Густав Крклец – ЛИСТ

gustav krklec list
Осјећам, живо, да сам лист на грани
што се из земље тајним соком храни.

Немир ме трза и вјетар још бржи
савија, тресе. Ал’ ме коријен држи

и не да, још, да, као сјенка, жута,
паднем у блато, негдје, покрај пута;

још не да, да ме, на самотној стази,
окрутна нога пролазника згази.

Коријен ме чува. Добра земља храни.
Осјећам, живо, да сам лист на грани…

slike pesnika

Новица Тадић – ОТИШЛИ СУ СВИ СВЕТИ

Отишли су сви свети,
И ми смо сели
За њихов сто.

Ми, одасвуд приспели
Старци и старице,
Кепеци и наказе.

Ноћ без звезда
У крошњама шумори.
Њишу се ниске гране.

Кад куцне тамни час,
Злоба ће наша
У нама заблистати.

slike pesnika

Јарослав Сајферт – ПЕСМА О ЖЕНАМА

jaroslav sajfert pesma o zenamaРекли су ми
Запамти добро,
Нема веће страсти
На свету од љубави.

Можда је тако.

И убијање је страст
И очигледно има оних
Који су не без
Задовољства убијали.

Можда је тако.

Рат се завршава.
Ко још у овом тренутку
Размишља о тако
Тужним стварима.

Можда, ја.

Тек да су жене
Опслуживале топове
На свет би падале
Само руже.

Можда је тако.
А можда, и није.

•Превео Лепота Кузмановић

slike pesnika

Јарослав Сајферт – ЗБОГОМ

jaroslav sajfert zbogomМилионима стихова на свету
додао сам неколико строфа.
Мудрије нису од песме цврчка.
То знам. Опростите!
Већ сам при крају.

Нису то били први трагови
на месечевој прашини.
Ако су можда понекад заблистали,
није то био њихов сјај.
Овај језик сам волео.

А тај, кад примора тиха уста
да затрепере,
лако придобије и љубавнике за пољупце,
када лутају по чаробној земљи,
где сунце залази полако,
полаганије него у тропима.

Поезија иде с нама од искона.
Као љубав,
као глад, као куга, као рат.
Некад ми стихови беху неразумни,
ах, каква брука!

Али због тога се не извињавам.
Верујем да тражење нових речи је боље,
него убијање и уништавање.

•Превео Светислав Костић

slike pesnika

Гордана Тодоровић – ЛИЦЕ ВЕКОВА

gordana todorović lice vekova
Твоје празнично, трепераво лице
лепше је у од славолука птице,
литица која сањари;
као из вала лавље рике израсло,
као звездани пелуд над стихом стражари,
од струне харфе што кану у Јадран – неугасло.

На њему векова бисер се круни
у осмех се у њега ко у шкољку урезује,
на њему се вије суза поколења;
твоје су црне очи изрезане муњом
да сунце у влати опевају
у мач у литици, никад не оплачу.

У њему раскршћа као кринови светле
у крила секу песме.
Твоје је лице лице тврђаве победопламене
ко зоре лук што се у наш бат утапа,
твоје је лице бисерни отисак гусала
и – плода новог жара чесме.
slike pesnika

Гордана Тодоровић – МОЈА МАЈКА И ПРОЛЕЋА

gordana todorović moja majka i proleća
Моја је мајка добра као храст зборани
што сунце из жила даје.
Као џиновско дрво небо живота храни
и вучје завијање ветра отклања од живота сјаја.

Она шије дневно по осам часова
за сиромашке што беру звезде
у овој ноћи срећној
и на њеној машини земља кроји лепоту,
у њеним рукама, светлим као сунцокрети,
певају под њеним срцем од сунчевих зракова гнезда.

Она шије за напуштену децу
што плачу на путевима с порцијом љубави,
за напуштене жене
ко сенке што тамне под кровом ветрова,
за напуштене старце,
мрке ко пепео покрај огњишта пепела,
она би да све очи буду ко срећа
загледане у видике, светиљкама и сновима настањене.

Она шије убрусе и чаршаве од цветова трешње,
јастучнице од плаветнила неба, од сунца, од траве,
брисаче од перуника и локвања,
лепи капице шарене за децу за Нове године
и умотава им играчке, воће и слаткише
за дечјопрсте јелке,
она је самотна као храст с муњомлеком
у одмотавању конца и времена
да би људи самотни
пронашли љубав росе што спава
у птицама и у људским длановима на путевима,
да би пронашла смисао
свим на свету пролећима.

slike pesnika

Гордана Тодоровић – КРИЛАТЕ ВАТРЕ

gordana todorovic krilate vatre
Је ли то моја песма, степа гушћих од звезда,
о, бело дрвеће наде, о, оно што сви траже!...
О, недозрели пољупче облака, је ли то моја љубав
кад роса ми на чело стихове слаже?...

Је ли то наручје бескраја што кроз мене тече
што цвета као воћака грање?
Је ли то брдо, пренесено у моје зенице,
је ли то жубор, топао као орање?

То су крилате ватре, устрепталозрачне
које кроз дане носим да китим говор земље,
то су по земљи расути празници срца,
да будем сунце снова у маслачку сунцостремље.

То је влат, топла као одлинак крви
борца за братство што снег часова чува,
пијане грлице руку у сунцу загрљаја
да беру разлатиченог неба пупољак први.

slike pesnika

Гордана Тодоровић – ЦВРКУТИ ЈУТАРА

Растемо кроз наше прве сунцојаве,
кроз маја прве росоуспаванке,
у нама љубав грли димност једну изграналу,
у нама слобода тражи земљу широкоразмерно.

И да понесем у смеху презагрљајене луке
и насмејано жбуње у очима,
да праху водоскока будем кап с цветних образа,
кише да ме љубе, тихе, прашницима,

треба да жубори певају тунелским пећима,
шуме да недре за снове проналазача германијума,
водоскоци да нижу бисере снова за песме
нове док растемо љубавоплодећи земљу фабрикама кише.

И да песме буду лепе као векоросе шуме,
да од њих певају љубичаста крила
и бели шумор њива, румен-сенке дана,
треба да буду дечака небомбардовани снови,

треба да буде зоре љубавоплима руку,
на пергаменту слепоочница димњаци да запишу песме
и да мај пропламени као вино звезда
и да мај буде дрхтај сунца што тече

кроз звукозове видика у модром брегу што сања,
зрачне кликуте што бере с цвета 
и пламен грозда сања, та говороружа
док усна ми je предео што лута.

Бдим у сенци траве као ватра црне шуме,
ко сунце говора у сазвежђу сваке руке,
бдим у зиду звезда, бдим у сну цвета
ко ваздуха откривено злато што спава.

О, довршена трешњо у пољупцу,
па сам мај, савијена ружа за песмом,
мај довршеног живота песмостора и митинг стожеље
радника, по свету расути празници срца.

У мени сања земља векосветиља.
На длану кап света отишињава.
У слуху пролеће, дрхтаво као птица.
Од маја буде се цвркути јутара.

slike pesnika

Гордана Тодоровић – ПОРТРЕТ

Дрхти цвеће на столу,
јер ја сам за столом,
и моје срце дрхти
као што, можда, цвет својим
мирисом казује љубав.
Као што цвет сам себи
рогове мириса из неповрата враћа.
Ако те задиви мир и сребро орања,
можда те задиви живот твој као облак из грања.
Ако те задиви живот твој као љубичасти лептир облака нов,
мајка не може да прежали мајчинске жеље у латицама,
него их на чело твоје савија,
када се за строгим луком птица цела младост пролама,
велика као јутро које те поздравља, љубичице с челенкама.

slike pesnika

Гордана Тодоровић – МОЈА ПЕСМА

Moja je песма љубав под мимозама кућа,
моја песма, урезана у буктиње нових обзорја,
и ново крило света под челом новог сунца,
споменик je већи од живота који сазвежђе излива.

У пени jедне росе, у ломном цвету мог чела
пролеће једне ватре тврђаве једног лета
носи у непрелет-пелуду мојих руку
и реч ме с белутка месеца убира смело. 

Moja je песма песма радара што су шкољку звездотока ноћи
поклонили сновима људским још у росопехарима,
песма зидара на каменом јарболу снова,
моја je песма морнара што тону и роне са зором,
песма заједничког пелуда белих нада,
песма унука и прадедова.

Moja je песма песма багера звезданих пролома
и сирена гордих, победом разиграних,
мoja je песма армираних бетонских сагова
и оних што ласте свог пролећа ућуткавају дуго
и оних што су детлиће-снове расули омладинском пругом.

slike pesnika

Стеван Раичковић – ТИХИ САТ

stevan raickovic tihi sat
Добро је бити жив
И онда
Кад то отприлике значи:
Дисати само
Полако,
Имати очи,
Чути влат.
Добро је бити жив
Па ма и тако:
Све је тихо,
Срце ћути.
(Место њега куца песма:
Тихи сат.)

slike pesnika

Стеван Раичковић – ЈАБУКА

(У болници)

На постељама у сутон сањамо снове ломне.
(Шапати утрну ко лахор смршен у травне сплетове.)
Постеље нарасту, нарасту огромне,
Као да заљуљају читаве светове.

Жудње, ко путници крену са усана
На пут далеки до река, на пут у долине,
Где копне лица жута, исплакана,
А мајка и јесен зуре у даљине.

Расте јабука крај немирне Дрињаче,
Расте у шапату крај зида, са постеље, 
Јабука – дечаку из суза кад се исплаче
Расте у сутоне, у дане, кроз недеље.

Те ноћи витлало лешће по окнима
И чудно сјале очи под косом враном.
– Јабуку, јабуку! задњи шапат је на уснама
Хладили бледу руку пружену за родном граном.

У зору ће изнети на носилима
Уз тиху пратњу наших очију
Тело са недосањаним сновима
И грудве ће и снегови да га покрију.

А јабука далека шумеће
Крај вода плавих ко сан под грудвама детињим
И понеће цветове беле од шаптања, у пролеће,
У дан један благи, плави, голубињи.

Некад више неће шаптати жудњу међу нама
Дечак са Дрињаче, тужан ко борић поклеко.
Умро је мали друг с јабуком на уснама,
А дрво је расло крај реке, далеко.

slike pesnika

Стеван Раичковић – ДАВНА УЛИЦА

Много је априла прошло, без броја,
Сад ме ноћ гледа ко из рога: 
То опет стоји добра, моја, 
Давна улица, босонога.

Опет ме гледају ниске куће
Са прозорима ко очи сове.
Скоро већ бледи и свануће
Пашће дрхтаво на кровове.

Небо одлази из дрвореда.
По бледој путањи месец клеца.
А давна улица тихо испреда
Дане када смо били деца.

…Као да чујем: точкови клопоћу
И расте облак иза кола.
Ми дуго, дуго, до касно, ноћу, 
Играмо на два гола…

Сад се улица плави ко море.
Прашина бива већ румена.
И чујем јасно разговоре
Друге но из наших времена.

Осећам улицу: расте у мени.
Проћи ће још година многа.
Дуго ће, дуго да ме сени,
Улица давна, босонога.

slike pesnika

Стеван Раичковић – ЈУТРО

stevan raickovic jutro
Јутро је јагње бело што пасе по небу звезде.

Кад видим плаво небо, заборавим на глад
И моје бледе руке што као кумова слама нестају
Иза тршчаног крова, тамо где престаје град.

Знам да би све било голо без овог бескрајног плавила
И птица да би свака, што мине као цвет завитлан,
По један сиви камен, по једна туга била.

Јутро је јагње бело што мине кроз плави лан.

slike pesnika

Лаза Костић – ЗВОНО

laza-kostic-zvonoЗвоно, звоно мало, 
што те, звоно, боли, 
те се тако тужно 
разлежеш по доли? 

И моје је срце
зазвонило јако,
по моји' се груди'
разлеже једнако.

Срце моје звони
од тешкога клатна,
то је клатно тешко
њена слика златна.

(1861)
slike pesnika

Лаза Костић – СНОВЕ СНИВАМ...

laza-kostic-snove-snivam
Снове снивам, снујем снове,
снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал' не могу ситне снове,
не могу их да напишем.

Снове снивам, снове снујем,
у слике бих да их кујем,
ал' су санци полетанци,
не могу их да прикујем
срцу моме лаганоме.

Ал' наслони на те снове, 
твоје груди бисерове,
две ледене бисер капи:
та би студен смрзла снове,
све те слике следила би.

(1861)
slike pesnika

Лаза Костић – РАЈО, ТУЖНА РАЈО...

laza-kostic-rajo-tuzna-rajo
Рајо, тужна рајо, кад се тебе сетим,
не бих да ти певам, већ бих да те светим.

Да се светим, света горо, облистана
од увела, бледа, турска ђулистана.

Што му вене ружа већ под гором црном,
па опет кукавну земљу копа трном.

Из туђег је света, престала да руди,
па би да се шкропи из крвавих груди.

Еј, а де је сунце, да се њиме суше,
те крваве капље са увеле руже?

Да осуши капље, да ружу изгори,
да остане за њом тек мирис у гори.

Из тога мириса песма да заори
кад се јарко сунце занавек разгори.

Еј, а де је сунце? питам српске горе, 
а оне ми веле: и у теби, море!

Рајо, тужна рајо, кад се тога сетим,
не бих да ти певам, већ бих да те светим.

(1860)

slike pesnika

Лаза Костић – ВОЛИМО СЕ...

laza-kostic-volimo-se
Волимо се, душо, је ли?
Е, па шта нас јоште дели?
Је л' се каква црна сила
ил' судбина намерила
да се баци међу нас?
Црна сила, те нагрну
на зеницу твоју црну
и на твоју црну влас?
Ал' рашири беле руке, 
полети ми, загрли ме
загрљајем пламениме,
загрљајем жестоким;
па што буде судбе кивне
да у пламу не изгори,
то ће стисак да умори
загрљајем, душо, тим.

(1861)
slike pesnika

Лаза Костић – СВЕ ШТО МИ ЈЕ РЕКЛА

laza kostic sve sto mi je rekla
Све што ми је рекла у звезде сам сливô,
од отих звездица слику сам јој скивô
– та тако се ваљда некад и скована
по том Божјем руву та пуцета сјајна;
све сан слици казô што ми срце таји,
накитио сам је моји' уздисаји', 
ал' за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.

Накитио сам је жељом срца мога, 
пустом, тешком жељом срца жеђанога,
ал' за тај су терет звезде биле мале, 
све су ближе, ближе западу се дале.

Накитио сам је слашћу од усана, 
благословом рајским грешног миловања,
ал' за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.

Накитио сам је клетвама љубавним,
китама жеженим, пламеном крвавим,
нек осете звезде какао звезде тиште,
нек небу процвиле, нек Богу пропиште,
како пате људи нека му се туже,
што верују Бога, те љубави служе:
еј! ал' за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.

***

Све је небо мирно, мирна се му стада,
само једна звезда преко неба пада,
а ја мислим, болан, из ока је пала,
што се при растанку слика заплакала.

(1859)

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта