Кô дубине остареле непознати мрак;
Саранио сам љубав што се не разуме.
И остављајући споро своје среће знак,
Са наслоњеном главом о мртве априле,
Ја осетих тада пораз, гроб и задах јак.
Кô маовина мека, кô покров од свиле,
Заборав ће сад падати на спомен и сан,
На одигране борбе и часове биле.
Заборав ће сад падати на речи и дан,
На бол што се одваја, кô лишће са грана,
На чекања, на потресе и на снова стан.
Сад залази мој живот и видик обмана,
А истина мирно, кобно, као звона јек,
Оглашава хук пада радости и рана.
Саранио сам љубав и поноса век.
Још остала жеља ми, што са мном путује,
Лепа као анђео, кô последњи лек.
Још остала жеља ми, на прошле олује
Да уморну главу спустим кô оборен цвет,
И да слушам тишину и мртве славује.
И нечујно да све прође кô птичији лет
Без трзања и мисли; нити да ме дира
Ход прошлости и сутона, осама и свет.
Да осећања покрије један облак мира,
И будућност моја цела да ми буде хлад
На коме ће дан по дан мртав да се збира.
Ја сраних све, и љубав, осим мира глад.
Јер још чујем над главом ветар како свира
Песму празну кô утеха, тешку као пад.
