То лишће свело, уморно што гине,
Мирно, у бледе и маглене дане,
У ноћи беле пуне месечине.
Гледам ту јесен. Дошле боје суре
И срце хладно, и лагано прате
Падање лишћа, умрле божуре
И црне гране што на ветру пате.
Осећам студен са поспалог цвећа,
Велики корак од те споре пратње,
Облаке дима невидљивих свећа
Скупљене сузе за невине патње.
Сарана лета – васкрс моје туге,
Кộ мртве руке гране старе, голе,
Упрте стоје пределима дуге:
Као да жале и као да моле.
Тај погреб прости у коме све ћути,
Тај спровод лишћа као јаук бије.
Ја видим јесен: падају минути,
Све што је било, што још било није.
И шум тајанствен као покрет вила
Иде са земље где још руже цепте,
Где срца трну: шуште црна крила,
И црна крила над животом трепте.
