Ко цвет се затварам пред замасима
Летњих вечери.
Клупчам се у себе,
И ко у рите увијам
У своје рођене
Топлине.
Прибирам мисли за скок.
И пратим кретање глечери
Што стреми у дом мој:
Да дан ми никад
Не сине.
Ћутим под зеленим небом,
Ко једом заувек
Преливен.
Чекам под чокоћем таме
Да вечерњача,
Ко зрела сенка,
Изрони.
Блудим за оним чега немам,
Злослутним муком
Заливен
И слутим ветровит час
Што мутне варке
Разгони.
Почива сав мир тај
У мени,
Ко туђ и нестваран
Предео.
Тиња и запламса пепелом
И ноћним сјајем
Неким.
Па опет све исто бива.
И залуд сан ми носи
Врхунац — чист, оседео
Под наносом ињ а заумног —
Ха горама светлуцавим.
И далеким!
1969.
