Дошао сам са маглом,
са јесењим лишћем
испод ципела.
Као да је
и оно оплакује.
На гробу гледа ме
тужно, забринуто,
док седим.
Гомила бетона
јој је лакша
од живота, од људи.
Пркоси смело времену,
прошлости која је нестала
или била није.
Будућност је остала нама.
Па, коме је лакше?
Тишина мукла пара уши.
Нема звукова, нема трагова,
стазе су зарасле.
Још мало и то ће
избрисано бити,
али камен неће.
Неће нестати траг,
неће нестати знак,
на дане самоће.
Дане тишине уцртане
на камену, на лицу
у очима без суза.
У очима без суза,
али не и туге.
На уснама које зову,
траже саговорника
у даљини несталог.
