Простирка бакарна
тихо јесен рађа.
Шум прастари
поново се чује.
Пробуђени да би
умирали,
постојимо,
а зашто знамо ли?
Опет земља нагиње
се тромо,
сваким даном
сунца је све мање.
Опет човек
тај вечити борац,
мења своју длаку
а ћуд дали мења?
Готово је, своде се рачуни
мало нам је тога преостало.
Само магла у свитање рано
и по које дрво задоцнило.
