Ноћас бих да утихнем у сан плавих биља,
ка сребрној тачки на нижем врху неба,
ка црној крилатици у себи, возови и раскршћа тамо,
далеко пут да утонем у ниске кракова,
иза, у црвеној заумни,
у румене трагове и љубичасте капи љиљана-поља-дрхтаја,
на другој половини азура да проходам као биљка слов-оса
кад склизне са питомих пена белих самураја
из веселих светова.
Светлост троугла лије к'о жицом гудала,
тек заробљава месец пун расутих углова,
сјајеви губе боје, отичу кишом, ветровима
у ломове црнила, бесловесног спаса, и грмила громовна...
а плавила, и путила, заумна а нова учења предака-мудраца...
бол што стишће свеколика знања гипких космоса-балета
при свитку умних укрштаја, и плеса светлих тачака... ужарених тачака,
док мину свеци и кандила,
иконостаси у буђењу...
