Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог мора.
Наћи ће се други град бољи од овог.
Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;
и срце ми је – као леш – покопано.
Докле ће ми ум остати у овој тмини.
Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,
црне рушевине свог живота спазим, овде,
где сам провео толике године, проћердао их и упропастио.“
Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.
Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати
истим. У истом ћеш суседству остарити:
у истим ћеш кућама оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш – не надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом куту,
страћио си га и на целој кугли земаљској.
