Песник Ферназ важан део
своје епске поеме управо пише.
Онај у коме персијску краљевину
преузима Дарије Хистасп. (Од њега
води порекло и славни наш краљ и владар
Митридат – Дионис и Еупатор). Али ту
ваља бити мудар; треба да се процени
шта је при том могао осећати Дарије:
можда је био охол и као опијен; ипак не –
пре ће бити да је схватио залудност величине.
Дубоко размишља о свему овоме песник.
Али га прекида слуга који трчећи
улази да јави толико важну вест.
Избио је рат с Римљанима.
Главнина наше војске већ је прешла границе.
Песник је пренеражен. Каква несрећа!
Где ће сад славни наш краљ и владар,
Митридат, Дионис и Еупатор,
да се занима грчким поемама.
Усред рата замисли, грчким поемама.
Мучи се Ферназ. Баш је несрећан!
И то кад је био сигуран да ће се
с Даријем прославити и своје критичаре,
оне завидне, коначно ућуткати.
Какво одлагање, какво одлагање његових планова.
А да је само одлагање – опет лепо.
Али да видимо да ли смо уопште безбедни
у Амису. Град и није нарочито утврђен.
А Римљани су ужасан непријатељ.
Можемо ли да изађемо на крај с њима,
ми из Кападокије? Да ли је то могуће?
Можемо ли се мерити сада ми с легијама?
О, велики богови, заштитници Азије, помозите нам.
Ипак, у свем том злу и пометњи,
она његова песничка замисао му се упорно враћа –
мора да је у ствари био охол и као опијен,
да, охол и као опијен мора да је био Дарије.
