У неки тавни час (а таквих је све више)
Седи сам у соби коју сумрак полако испуњава
Као дим што се до тада вукао по баштама
Где пале тек опало лишће чекајући мртве мразеве.
И не усуђује се да упали светло које му је на дохват руке.
За који час, чуће се кораци.
То неки бог долази да затвори врата
Још једне од соба његовог живота у коју више никада неће ући.
Чека да се звук корака изгуби. Онда устане,
Упали светло, и дуго стоји насред собе
Пуне књига и хартија, што му је последња остала.
И зна да се више ништа од онога што је желео неће догодити,
И да ће почети да се догађа само оно чега се највише плашио.
