1
Сад му не остаје друго него да напише песму
О додирима, пољупцима, шапутањима,
И речима их некако сачува да не потону у зјап заборава.
Вара се. Речи не чувају ништа, и односе све
Као и ветар који је ушао кроз прозор што је однео све
Када се последњи пут загрлише.
2
После пољубаца, после загрљаја, после љубави,
Он пружа руку ка књигама на столу крај постеље.
Узима прву на коју наилази, и почиње да чита.
Сада још једном заједно крећу ка неким другим обалама,
Ношени звуком стихова чије речи не разазнају сасвим.
3
Капи кише на тек озеленелом лишћу,
Пена на таласима што долазе са пучине,
Кожа суха од ветра у гранама борова,
Додир груди на камену топлом од подневног сунца,
Усне слане од мора смиреног у предвечерје,
Реци, душо моја, зар ти то није довољно
За читав један живот, за читав један живот?