Пријатељу поверуј ми
Јер ја сам само гост који дође
Закуца на врата и оде
Оде
А не остави за собом ни глас
Ни куцање
Ни реч да га спомене
Ни траг својих ногу испод светиљке на степеницама
Ни сенку на зиду
Ништа
Ни глас
Ни реч
Ни корак
Гост који дође закуца и оде
Оде
Као кишна кап која прође кроз олук
И заборави се
Заборави
Као неко ко се чека а не долази
Ова шкољка на вашем столу
Подсећа ме на далека путовања
Али ја ћу само закуцати на врата
И отићи
Отићи
Сасвим
(Десет векова српске књижевности, Књига 89, Јован Христић, ИЦ Матице српске, Нови Сад, 2016)
