„Имају књиге своју судбину”, каже песник. Које књиге? Хомер, Библија, Божанствена комедија, Шекспир или Расправа о методи увек су ту; судбину имамо ми, што долазимо и одлазимо. Судбину немају оне књиге што само дођу и прођу кроз антикварницу, књиге које су увек неком потребне, које су испратиле свог првог власника, и испратиће све остале. Али има књига које дођу у антикварницу и ту остану. Дошле су, јер нису биле потребне; остале су, јер исто тако више нису потребне. Има их свакаквих: од оних које су биле потребне само онима што су их написали и ником више, до оних које су некад биле потребне свима, да врло брзо не буду потребне ником.
То су тужне књиге. Човек их гледа – нема потребе да их узме у руке – и нехотице мисли на оне који су их написали: шта је сада са њима? Шта раде? Јесу ли написали још нешто? Најстрашнија питања која се могу поставити књизи. Можда су престали да пишу, после првог успеха (ако га је уопште било) за који су знали да не значи ништа; или су (још горе) наставили да пишу, а о томе ни антикварница не зна ништа. Али најгоре је у средини, са књигама које нису ни сасвим непотребне, ни сасвим потребне, које бисмо могли и прочитати, али исто тако и не прочитати. Узимамо их у руке, прелистамо, а онда готово кришом враћамо на место. Кришом и од себе, и од других: јер ипак би је можда требало прочитати, јер нам неки могући читалац стоји за леђима, и не треба га обесхрабривати.
Нема бољег учитеља књижевности од антикварнице. Као на гробљу, ту спадне све: и сјај, и богатство, и слава, и покаже се го костур књижевности, оно без чега се не може, и оно без чега се може. Прошле кроз многе руке, књиге као да започињу нов живот у антикварници, неки прави и стварнији живот, живот у „другој инстанци” о којој је говорио, коју је чекао, али није сасвим дочекао Жид. Није сасвим, јер већ недељама видим једну његову књигу како стоји на полици антикварнице, и чека. Расечена је од корица до корица, што значи да је прошла прву инстанцу; али немам утисак да је много читана, што значи да другу није дочекала. Није дочекала ни трећу, јер је дошла и остала у антикварници. Зажелео сам да је купим, из поштовања према писцу који нам је некад толико много значио, али кога је време, као и толике друге, готово сасвим испразнило.
Да сам богат, куповао бих по антикварницама само такве књиге, оне које више никоме нису потребне. Шта бих са њима? Не знам. Ставио бих их у неку собу у коју нико не улази (као и хлеб, књигу је грехота бацити), и тако их поштедео дугог и понижавајућег чекања могућег купца. Каква би то библиотека била! Да сам амерички милионер, од ње бих створио институт за проучавање књижевности – тачније речено, школу за све оне који осете да их обузима (како је говорио Доситеј) „чрезвичајни сврабеж књигописанија”. У обичним школама, учимо како се успева оне који никада неће успети; овде би се они што би и могли успети учили томе како изгледа неуспех, што је далеко кориснији наук. Не знам да ли се стварање може научити (требало би прво расправити је ли оно што називамо стварањем уопште било какво стварање), али ако се може, онда нас њему неуспех учи колико и успех, ако не и више.
У овој школи, професори – који, за разлику од професора других високих школа, не би смели да пишу ништа – говорили би својим ученицима отприлике ово:
„Видите, млади човече, све ове књиге написане су са чврстим уверењем да говоре нешто велико и значајно. Временом, нашле су се на полицама разних антикварница у свету, и ту остале, јер више никоме нису говориле ништа. Данас само знамо оно о чему оне ћуте. Сваки човек који држи до себе мора да прочита десетак такозваних великих књига; али би сваки писац морао да прочита и бар десетак оваквих књига, књига које су заћутале и пре него што су почеле да говоре. Ако ни због чега другога, оно због тога да би научио највећу мудрост писања, мудрост која није у томе како се пишу добре књиге, јер то, право говорећи, и није мудрост – Валери је говорио како нам је то дато, или није дато, и ми ту немамо никаквог удела – већ како да има обзира према својим књигама, како да их никада не изложи бескрајном понижењу да месецима, па и годинама стоје на полицама антикварница, а да их нико не погледа. Немојте бити сурови према књигама које пишете, и онима које мислите да напишете. Немојте мислити на библиотеку Британског музеја, мислите на антикварнице.
Издали сте књигу или две, али то још не значи да сте писац. Свако може да изда књигу или две, на свету има сасвим довољно издавача, неком се може учинити да му је потребно баш оно што ви пишете. Али постали сте писац оног дана када на полици антикварнице више не угледате своју књигу, која је јуче или прекјуче доспела тамо. И немојте никада заборавити: нема бољег учитеља књижевности од антикварнице. Нема поузданијег и неподмитљивијег учитеља.”
