Дион Хризостом
Дошао је да нађе отаџбину свету и своме имену:
Пошто су сви градови већ славили своје краљеве,
Њему је остало море, и оно преко мора –
А он је желео да буде краљ, већи од свих осталих.
Богови су му подарили многе победе и многе крајеве,
Али је он био сувише млад да зна како мера увек остаје:
За узврат га доведоше на ћудљиву обалу, да му ветрови
Бацају име час морем, час пустињом.
Дали су му град у који је свако донео друге богове,
Отаџбину странаца, несигурну вечност изгнаних,
Где тек понекад, с вечери, ветар с мора шапуће Грчки
Међу кућама које су већ настанили други мириси.
Александрија, лето 1962.