Одмакни, жено, те кукавне завјесе,
да видимо шта нам Бог поручује
по својим звијездама.
За завјесама руке склопљене
и будне свјетиљке; неко моли
Бога и мир над вреле постеље.
Жале гране вриском, моле гране
тишину руменог злата.
Завјесе! Завјесе!
Овамо руке дрхтаве.
Торњеви играју, облаци лудују.
Ноћ путује, – њени се вјетри Богу моле,
проклето тијело, нико је неће преживјети!