Не сећам се првог удаха.
Мада знам за многе стрепње од угушења.
И кад сам први пут пливала
и кад сам на трпези рибу имала
и кад није било зрака...само смога,
оне ноћи кад ме је испраћао.
Не сећам се пресецања пупчане врпце.
Иако је мајчина крв колала у мени више пута,
да ми се луда на прозору не појави.
Иако сам своју просипала из бокала
за нечији осмех или љубљене очи.
Иако сам осећала ту крвну врелину,
када ме је први пут узео, оне ноћи.
Не сећам се како су ме увили у топле пешкире
кад сам на свет дошла.
Иако сам се мрзла у снегу носећи кофере
са једне на другу адресу и замишљала мале девојчице
како крше своје нејаке руке.
Иако сам више пута осетила језу
приликом убода ножем у леђа или изговорених речи
преко рамена...као кад опсујеш негде
преко ограде моста.
Не сећам се како су ме спустили мајци у наручје.
Сећам се да сам се отргла из многих немих загрљаја
и у плафон глупом главом ударила.
Сећам се да сам пустила птицу из својих руку, незагрљену,
а себе у тој улози волела.
Сећам се да ми је све желео дати...осим руке на рамену.
За себе је оставио круну, жезло и одору. Била сам
ванвременска у окретању главе.
Родили смо се, да бисмо отишли једног дана.
А ја! Ја се упорно враћам да бих била
поново рођена...у дијадеми живота.
... Да осетим први удах,
да ми крв поново прокључа,
да ме увије у беле чаршаве и каже:
"Не иди, не остављај ме више никад! Диши!
Слободно диши овај живот
на који си случајно пала.
Не лебди као Wallmika¹,
буди срећна...спусти се на земљу!"
¹Wallmika - једна од најлепших птица на свету (прим. ауторке)
