кроз беспомоћни плач у јецај киша,
захују вјетар, зазвижди, па се стиша,
па опет груне – мјерећи снагу свему.
Он баца, носи прегршти лишћа сува,
не дајући му ни да мртво, свело лежи:
он ломи крте гране и дува, снажно дува,
набијен крцат мржњом према трулежи.
Да га видиш спазио би му у грчу лице,
стиснуто болно од убода и рана
док надлијеће, напада прсимице
на бајонете оштрих, голих грана.
Али га чујеш кад груне изнебуха,
с фијуком кад ти прохуји покрај уха
уз цвокот грана и писку лишћа суха.
