На врху горе тек је зора била
Кô далек огањ свијетла и жарка;
У крупној роси, у врху шумарка,
Свилени лептир купао је крила.
Носећи блага и плодове зреле,
Весело љето јављало се нама
На уској стази под оморикама,
И шаптало нам сласт љубави вреле.
Ми смо му слали поздрав душе своје,
Идући жудно у пламеној струји
Далеко тамо гдје водопад хуји,
Гдје црна стабла над понором стоје.
Преплашен јелен, кô вјетар у лету,
Бјежô је гором кроз јутарњу таму,
А безброј душа у слободном храму
Пјеваху химну невину и свету.
У нашем срцу гореле су сласти
И силни занос младости и среће,
И једно море све веће и веће
Пљускаше душе валовима страсти.
И док је паук танку мрежу плео,
Ширио свилу од гране до гране,
Ја расух твоје сићане ђердане,
Па љубљах грло и твој образ врео.
