slike pesnika

Лаза Костић – ПРОЛОГ ЗА ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

laza-kostic-prolog-za-gorski-vijenac
Нa Ловћен гледах у сну, с Цетиња,
пун зазора, кâ негда, дјетиња.
Испитљив, ал' у смјерној молитви,
прозборих оној светој колиби:
„Пјесниче, друже, душе, што ти би
те тамо попе свог тијела прах,
у громове, олује, град и страх?
Нијеси л' зар свог праха био сит
опростивши се земне трпије,
но, попут праха оца Србије,
у душе своје уплете га нит?
Зар праху да се душа поклони
у самртни, у час напокони,
те да га дигне собом узгори
да опроштају час не ускори?
Ил' тајне те што покрива твој хум
разумјет неће никада наш ум?
да л' за то прах свој попе на тај ком
да с њега гледаш душом жалосном
гдје племе твоје спава мртвим сном?
Па реци, нагов'јести, дај Ми знак,
што видиш отуд, свјетлост или мрак?
Видиш ли врага, оног старог, твог?
Једва га видиш, сломио га бог.
Бињиши су му сад крпетине,
а мач и круна подсм'јех свјетине.
Ал' многи други створио се враг,
час ту, час тамо, свуд му видиш траг.
Има их грдних, има виђених,
има их голих, има кићених,
час мислиш није никакав им број,
час навале кâ љутих зоља рој.
Ал, који је, у врашком сјемену,
најжешћи крвник твоме племену?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

На Ловћен-капи замагли се храм,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по том прамену,
кâ да су слова у том пламену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”

У Сомбору, јануара 1902.

slike pesnika

Јован Христић – ПЕСМА

jovan hristic
Пријатељу поверуј ми
Јер ја сам само гост који дође
Закуца на врата и оде
Оде
А не остави за собом ни глас
Ни куцање
Ни реч да га спомене
Ни траг својих ногу испод светиљке на степеницама
Ни сенку на зиду
Ништа
Ни глас
Ни реч
Ни корак
Гост који дође закуца и оде
Оде
Као кишна кап која прође кроз олук
И заборави се
 Заборави
Као неко ко се чека а не долази
Ова шкољка на вашем столу
Подсећа ме на далека путовања
Али ја ћу само закуцати на врата
И отићи
Отићи
Сасвим

(Десет векова српске књижевности, Књига 89, Јован Христић, ИЦ Матице српске, Нови Сад, 2016)

slike pesnika

Јован Христић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

jovan hristic
У овој соби остаће неко налик на нас.
Да бисмо сутрадан били само онај који је већ толико
пута седео у овој истој соби пре нас
Да бисмо сутрадан били само онај који је на својим
коленима препознао ожиљке оних који су клечали пре њега
Да бисмо сутрадан били само онај који је додирнуо зид
и осетио на њему руке оних који су га додирнули пре њега
И били и клечали и додирнули пре њега
Да бисмо сутрадан рекли речи које смо чули из уста оних
који су рекли пре нас
Пре нас колико пута пре свих нас
И рекли
И клечали
И додирнули
Рукама које нису наше а наше су
Коленима која нису наша а наша су
Великим језиком који није наш али чији укус упорно
осећамо у својим устима
Јер ћемо сутрадан опет бити у истој соби и мислити
на онога који је из ње отишао пре нас

slike pesnika

Јован Христић – УГАО

jovan hristic
Ако знаш да иза свакога данас мора доћи
Једно сутра, али не случајно као пролазник 
Који ти се укаже иза угла, и ти знаш
Да је то могао да буде и неко други,
Неко ко није ни онај први, а ни онај други 
На кога си помислио, ако знаш
Да је то могао да буде твој сусед, или онај
Што станује на другом крају града, али ако само знаш 
Да је то морао да буде неко, да је морао
Да се појави иза угла када си ти наилазио, 
Хоћеш ли прићи углу и стати
Чекајући да се он појави? 
Хоћеш ли му Рећи: Хајде, време је? И он ће доћи
Чекао га ти, или само прошао не осврћући се, 
Али он мора да се појави, да те сретне,
Да прође поред тебе, да те погледа, 
Иако ни он не зна на коме углу си ти
Мораш да се појавиш пред њим исто онако 
Као што се он појављује пред тобом, 
Потпуно случајно – могло је да буде, 
Потпуно случајно – могло је и овако –
Треба само проћи поред њега и погледати га 
Добро – јер сутра се без њега више неће 
Моћи живети.

slike pesnika

Јован Христић – ВЕЧЕРЊА ТИШИНА

jovan hristic
Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,
Крај споредних излаза, поред ограда
Од црвене опеке са комађем стакла,
Ви који загрљени сањате о месечини
Уплетеној у крзно мачке, ишчезлој
У наборима завесе или у лавежу пса,

Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, сами
Уз последњи стуб без светиљке и без сна.
Ви двоје, негде у парку, на некој стази
Иза лишћа и облака, између две кише,
Између два ветра на клупи влажној од суза,
Без ичега за собом сем једне мале собе
Са гвозденим креветом и књигама на столици
И једним хладним сунцем иза жутих окана,
Ви сами, ви усамљени, иако загрљени
Да истиснете то сиво крило самоће између себе,

Док шапућете оно мало речи које сте нашли
У овим тренуцима случајне нежности,
Све речи које су већ одавно рекли пре вас.
Ви док идете градским улицама које су
Опустеле после последњих представа у биоскопима,
Ви који загрљени идете
Овом кишном улицом нестварнијом од сна,
Док су вам очи затворене а прсти ћуте.

Чујете ли корак некога човека иза себе,
Чујете ли реч његову између својих шаптања,
Осећате ли додир његов између својих миловања?
Јер увек када идете сами, мислећи
Да нема никога да баци камен свога гласа
У замрачену воду тишине између вас,
увек будите свесни онога који упорно
Иде за вама и говори: Пробуди се.

slike pesnika

Јован Христић – АЛЕКСАНДРИЈА

jovan hristic
На неки начин у вези са читавим светом.
Дион Хризостом

Дошао је да нађе отаџбину свету и своме имену:
Пошто су сви градови већ славили своје краљеве,
Њему је остало море, и оно преко мора –
А он је желео да буде краљ, већи од свих осталих.

Богови су му подарили многе победе и многе крајеве,
Али је он био сувише млад да зна како мера увек остаје:
За узврат га доведоше на ћудљиву обалу, да му ветрови
Бацају име час морем, час пустињом.

Дали су му град у који је свако донео друге богове,
Отаџбину странаца, несигурну вечност изгнаних,
Где тек понекад, с вечери, ветар с мора шапуће Грчки
Међу кућама које су већ настанили други мириси.

Александрија, лето 1962

slike pesnika

Јован Христић – ПО ЦЕО ДАН СЕДИМ У БИБЛИОТЕЦИ

jovan hristic
По цео дан седим у библиотеци, заједно са научницима
Забринутим за судбину човечанства. Затворим очи
И нађем се у врту пуном сунчеве светлости
И зујања невидљивих пчела. Дани детињства
Полако израњају из заборава, дани
Када је све било на дохват руке,
Када је живот изгледао као једно велико обећање.

Нема више обећања. Ствари почињу да измичу 
И ја остајем сам, заједно са научницима 
Забринутим за судбину човечанства.

Поново затворим очи, и нађем се на мору
Из мојих давних снова, мору које ми је
Такође измакло, као и живот што се измакао.
Научници забринути за судбину човечанства
Тихо дремају над својим књигама,
Док ја сањам вртове изгубљеног детињства
И мора којима никада нисам и нећу бродити.

Folger Shakespeare Library,
Вашингтон 1985

slike pesnika

Јован Христић – У ТАВНИ ЧАС

jovan hristic
У неки тавни час (а таквих је све више)
Седи сам у соби коју сумрак полако испуњава
Као дим што се до тада вукао по баштама
Где пале тек опало лишће чекајући мртве мразеве.
И не усуђује се да упали светло које му је на дохват руке.

За који час, чуће се кораци.
То неки бог долази да затвори врата
Још једне од соба његовог живота у коју више никада неће ући.

Чека да се звук корака изгуби. Онда устане,
Упали светло, и дуго стоји насред собе
Пуне књига и хартија, што му је последња остала.
И зна да се више ништа од онога што је желео неће догодити,
И да ће почети да се догађа само оно чега се највише плашио.

slike pesnika

Јован Христић – ТРИ ПЈЕСНИ ЉУВЕНЕ

jovan hristic
1
Сад му не остаје друго него да напише песму
О додирима, пољупцима, шапутањима,
И речима их некако сачува да не потону у зјап заборава.

Вара се. Речи не чувају ништа, и односе све
Као и ветар који је ушао кроз прозор што је однео све
Када се последњи пут загрлише.

2
После пољубаца, после загрљаја, после љубави,
Он пружа руку ка књигама на столу крај постеље.

Узима прву на коју наилази, и почиње да чита.

Сада још једном заједно крећу ка неким другим обалама,
Ношени звуком стихова чије речи не разазнају сасвим.

3
Капи кише на тек озеленелом лишћу, 
Пена на таласима што долазе са пучине,
Кожа суха од ветра у гранама борова,
Додир груди на камену топлом од подневног сунца,
Усне слане од мора смиреног у предвечерје,
Реци, душо моја, зар ти то није довољно
За читав један живот, за читав један живот?

slike pesnika

Јован Христић – ЈЕДАН ОД ЊИХ УСТАДЕ И ЗАПИТА

jovan hristic
Један од њих устаде и запита: Шта је то судбина?
О младићи, у брду, богови су већ пронашли комад камена 
Да исклешу ваш живот, савршенији од најсавршенијег.

А ми ? Ето, тај кип од чистог надахнућа, ми сада 
Неспретним покретима крњимо. Део по део: 
Остаје без руку, рамена напрсла, одбијених груди.

Први рече: Па ипак, да ли је било статуе?
Можда ју је и замислио неки бог, нама склон, али 
Ко ће погодити шта, и кад мисле богови?

Други рече: Можда то душе умрлих долазе 
И разбијају камен? Јер ко би хтео
Да у машти богова умре још једном, од лепоте?

slike pesnika

Јован Христић – ОСТРВА

jovan hristic
Дошло је опет време да листам његову књигу:
Већ нагле кише спирају моја зимска осећања 
Као песак који су ветрови нанели на кровове,
А када ходамо травом, ногавице нам отежају од воде.

Да ли је то нека стара грозница коју је фебруар 
Заборавио у мојим костима ? Или лепет једара 
Из неког давног сна ? Хајдемо. Капље са лишћа, 
И љубавници се смеју у напуштеним вењацима.

Кораци пролазе. Море удара у брегове.

У глуво доба, море се тражи каменом,
Мудрије после кише. Таласи наилазе
На обалу. Жене се преврћу у постељама. 
Ветар са острва. Киша пада на пучини.

Мрак је. У луци, ужад се тару о палубе.
Посећују ли те острва још увек у твојим сновима? 
Прозор је отворен, и лето улази у собу
Кроз танку завесу успомена, успомена.

slike pesnika

Јован Христић – НАРЦИС

jovan hristic narcis
То исто лице гледа ме са друге стране
Из свога непомичног кристалног простора 
Где нема брига и где се сунце тако савршено 
Претвара у геометрију.

Ухваћен у тој непомичности ја покривам 
Слику руком, али она остаје далеко 
Испод месеца, заустављена
У своме кружењу.

Треба прво препознати себе, па онда заволети 
Тај лик који траје колико и отворене очи
У којима читам само ужас
Што припадају обема странама.

slike pesnika

Јован Христић – РАЗГОВОР

jovan hristic
Изгубљен у топлом полумраку, опуштених чула 
Ја слушам тај глас који се полако претвара у своју прошлост,
У лица која је видео, и која сад трепере, сасвим
Неправедно препуштена вољи његових речи.

Јер исте ствари никада неће припадати нашим истим
Речима, и ја узалуд покушавам да додам
Две преостале димензије његовом гласу: време његово
Само је празна страна коју надохват испуњавам.

Сасвим очајан, ја покушавам да све то
Распоредим некако, то огромно празно време
Које се речи сада труде да изделе, док седимо
Изгубљени и трудимо се да будемо заједно.
slike pesnika

Јован Христић – ЕЛЕГИЈА О АНТИКВАРНИЦИ

„Имају књиге своју судбину”, каже песник. Које књиге? Хомер, Библија, Божанствена комедија, Шекспир или Расправа о методи увек су ту; судбину имамо ми, што долазимо и одлазимо. Судбину немају оне књиге што само дођу и прођу кроз антикварницу, књиге које су увек неком потребне, које су испратиле свог првог власника, и испратиће све остале. Али има књига које дођу у антикварницу и ту остану. Дошле су, јер нису биле потребне; остале су, јер исто тако више нису потребне. Има их свакаквих: од оних које су биле потребне само онима што су их написали и ником више, до оних које су некад биле потребне свима, да врло брзо не буду потребне ником.

То су тужне књиге. Човек их гледа – нема потребе да их узме у руке – и нехотице мисли на оне који су их написали: шта је сада са њима? Шта раде? Јесу ли написали још нешто? Најстрашнија питања која се могу поставити књизи. Можда су престали да пишу, после првог успеха (ако га је уопште било) за који су знали да не значи ништа; или су (још горе) наставили да пишу, а о томе ни антикварница не зна ништа. Али најгоре је у средини, са књигама које нису ни сасвим непотребне, ни сасвим потребне, које бисмо могли и прочитати, али исто тако и не прочитати. Узимамо их у руке, прелистамо, а онда готово кришом враћамо на место. Кришом и од себе, и од других: јер ипак би је можда требало прочитати, јер нам неки могући читалац стоји за леђима, и не треба га обесхрабривати.

Нема бољег учитеља књижевности од антикварнице. Као на гробљу, ту спадне све: и сјај, и богатство, и слава, и покаже се го костур књижевности, оно без чега се не може, и оно без чега се може. Прошле кроз многе руке, књиге као да започињу нов живот у антикварници, неки прави и стварнији живот, живот у „другој инстанци” о којој је говорио, коју је чекао, али није сасвим дочекао Жид. Није сасвим, јер већ недељама видим једну његову књигу како стоји на полици антикварнице, и чека. Расечена је од корица до корица, што значи да је прошла прву инстанцу; али немам утисак да је много читана, што значи да другу није дочекала. Није дочекала ни трећу, јер је дошла и остала у антикварници. Зажелео сам да је купим, из поштовања према писцу који нам је некад толико много значио, али кога је време, као и толике друге, готово сасвим испразнило.

Да сам богат, куповао бих по антикварницама само такве књиге, оне које више никоме нису потребне. Шта бих са њима? Не знам. Ставио бих их у неку собу у коју нико не улази (као и хлеб, књигу је грехота бацити), и тако их поштедео дугог и понижавајућег чекања могућег купца. Каква би то библиотека била! Да сам амерички милионер, од ње бих створио институт за проучавање књижевности – тачније речено, школу за све оне који осете да их обузима (како је говорио Доситеј) „чрезвичајни сврабеж књигописанија”. У обичним школама, учимо како се успева оне који никада неће успети; овде би се они што би и могли успети учили томе како изгледа неуспех, што је далеко кориснији наук. Не знам да ли се стварање може научити (требало би прво расправити је ли оно што називамо стварањем уопште било какво стварање), али ако се може, онда нас њему неуспех учи колико и успех, ако не и више.

У овој школи, професори – који, за разлику од професора других високих школа, не би смели да пишу ништа – говорили би својим ученицима отприлике ово:

„Видите, млади човече, све ове књиге написане су са чврстим уверењем да говоре нешто велико и значајно. Временом, нашле су се на полицама разних антикварница у свету, и ту остале, јер више никоме нису говориле ништа. Данас само знамо оно о чему оне ћуте. Сваки човек који држи до себе мора да прочита десетак такозваних великих књига; али би сваки писац морао да прочита и бар десетак оваквих књига, књига које су заћутале и пре него што су почеле да говоре. Ако ни због чега другога, оно због тога да би научио највећу мудрост писања, мудрост која није у томе како се пишу добре књиге, јер то, право говорећи, и није мудрост – Валери је говорио како нам је то дато, или није дато, и ми ту немамо никаквог удела – већ како да има обзира према својим књигама, како да их никада не изложи бескрајном понижењу да месецима, па и годинама стоје на полицама антикварница, а да их нико не погледа. Немојте бити сурови према књигама које пишете, и онима које мислите да напишете. Немојте мислити на библиотеку Британског музеја, мислите на антикварнице.

Издали сте књигу или две, али то још не значи да сте писац. Свако може да изда књигу или две, на свету има сасвим довољно издавача, неком се може учинити да му је потребно баш оно што ви пишете. Али постали сте писац оног дана када на полици антикварнице више не угледате своју књигу, која је јуче или прекјуче доспела тамо. И немојте никада заборавити: нема бољег учитеља књижевности од антикварнице. Нема поузданијег и неподмитљивијег учитеља.”


slike pesnika

Иво Андрић – НОЋ ЦРВЕНИХ ЗВИЈЕЗДА

ivo-andric
Бога моли вјетар очајан.
Одмакни, жено, те кукавне завјесе,
да видимо шта нам Бог поручује
по својим звијездама.
За завјесама руке склопљене
и будне свјетиљке; неко моли
Бога и мир над вреле постеље.
Жале гране вриском, моле гране
тишину руменог злата.

Завјесе! Завјесе!
Овамо руке дрхтаве.
Торњеви играју, облаци лудују.
Ноћ путује, – њени се вјетри Богу моле,
проклето тијело, нико је неће преживјети!

slike pesnika

Тања Крагујевић – ОБЛУТАК

Миодрагу Павловићу

Буда под трепавицама палме
на прстену вулкана

руку склопљених изнутра
за љубав почетка:

Из каменолома да бризне
чисто
као гола заповед
Имењак
још сав од рођења
влажан и драг
Тужно насмешен
Хиљадугодишњак

Непомичан и обал:
ни оштра реч
ни оштар пут

Водич по кругу
пунине
Рођене с тобом
иако у њој још ниси био

Не дише
Ал зрак међу вама
светлошћу се мрести

Говор на даљину
Топал и мио

slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – ГВОЗДЕНИ НОВЧИЋ

horhe-luis-borhes-gvozdeni-novcic
Ево гвозденог новчића.
Питајмо оба супротна лика
и она ће бити одговор на упорно питање
које нико себи није поставио:
Зашто је човеку потребно
да га нека жена воли? Да видимо.
У вишим сферама се преплићу
четвороструки свод који држи потоп
и непроменљиве звезде планетаријума.
Адам, млади отац, и млади Рај.
Вече и јутро. Бог у сваком бићу.
У томе чистом лавиринту је твој одраз.
Опет бацимо гвоздени новчић
који је и чаробно огледало.
Његово наличје је нико ништа и тама и слепило.
То си ти. Оба гвоздена лика дају само један одјек.
Твоје руке и твој језик сведоци су неверни.
Бог је неухватљиви центар прстена.
Он не хвали нити куди.
Најбоље дело: заборав.
Засто те нису хтели волети?
У сенци другог тражимо своју сенку;
у огледалу другог своје сопствено огледало

• Превела Валентина Шекарић

slike pesnika

Алекса Шантић – МЛАДОСТ

aleksa santic mladost u nasem srcu gorele su slasti
На врху горе тек је зора била
Кô далек огањ свијетла и жарка;
У крупној роси, у врху шумарка,
Свилени лептир купао је крила.

Носећи блага и плодове зреле,
Весело љето јављало се нама
На уској стази под оморикама,
И шаптало нам сласт љубави вреле.

Ми смо му слали поздрав душе своје,
Идући жудно у пламеној струји
Далеко тамо гдје водопад хуји,
Гдје црна стабла над понором стоје.

Преплашен јелен, кô вјетар у лету,
Бјежô је гором кроз јутарњу таму,
А безброј душа у слободном храму
Пјеваху химну невину и свету.

У нашем срцу гореле су сласти
И силни занос младости и среће,
И једно море све веће и веће
Пљускаше душе валовима страсти.

И док је паук танку мрежу плео,
Ширио свилу од гране до гране,
Ја расух твоје сићане ђердане,
Па љубљах грло и твој образ врео.

slike pesnika

Јован Христић

jovan hristic biografija

Joвaн Христић је рођен 26. августа 1933. године у Београду. Био je српски пeсник, дрaмски писaц, eсejистa, књижeвни и пoзoришни критичaр, прeвoдилaц, урeдник Књижeвнoсти, листa Дaнaс и урeдник у Нoлиту

Био је редовни професор на Факултету драмских уметности и предавао је драматургију свим генерацијама од 1967. године. 

У августу 2001. године добио је међународну награду Стјепан Митров Љубиша. 

Умро је 20. јуна 2002. године у Сремској Каменици.


Дела

Књиге песама

Дневник о Улису (1954), Песме 1952-1959 (1959),  Александријска школа (1963), Старе и нове песме (1988), Нове и најновије песме (1993), Сабране песме (1996), Сабране песме (2002), У тавни час – постхумно (2003)

Драме

Чисте руке (1960), Орест (1961), Савонарола и његови пријатељи (1965), Седморица: данас (1968), Тераса (1972)

Књиге критика, студија и огледа

Поезија и критика поезије (1957), Поезија и филозофија (1964), Облици модерне књижевности (1968), Позориште, позориште (1976), Чехов, драмски писац (1981), Позориште, позориште II (1982), Студије о драми (1986), Позоришни реферати (1992), Есеји (1994), Позоришни реферати II (1996), О трагедији (1998), О трагању за позориштем (2002), Изабрани есеји – постхумно (2005)

Критичка проза

Професор математике и други есеји (1988), Професор математике и други други есеји (1997), Тераса на два мора – постхумно (2002)

slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ВЈЕТАР

aleksandar-leso-ivanovic-u-susret-nebu
У мутних дана трубљењу јесењему
кроз беспомоћни плач у јецај киша,
захују вјетар, зазвижди, па се стиша,
па опет груне – мјерећи снагу свему.

Он баца, носи прегршти лишћа сува,
не дајући му ни да мртво, свело лежи:
он ломи крте гране и дува, снажно дува,
набијен крцат мржњом према трулежи.

Да га видиш спазио би му у грчу лице,
стиснуто болно од убода и рана
док надлијеће, напада прсимице
на бајонете оштрих, голих грана.

Али га чујеш кад груне изнебуха,
с фијуком кад ти прохуји покрај уха
уз цвокот грана и писку лишћа суха.

slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ЧОБАНИЦА

aleksandar-leso-ivanovic-cobanicaПоља и младе пшенице зелене
под меким дланом вјетра повијене.

Кроз гору стадо – њена ускипјела,
за њим у скоко два лака опанка:
за стадом хита румена чобанка
и бујну младост пронесе пут села.

У руци прут јој фијукну за стадом
а око њено дотаче ме крадом.

Да л' ошину то мене витким прутом
те пламен суну и лизну уз мене?
или ми лице опрљи барутом
пламено око из горе зелене?

slike pesnika

Саша Драгојевић – НА ПУТУ

sasa dragojevic
Мокар мрак пробуђен
наметљивим фаровима,
који откривају влагу
под клизавим точковима.

Сасушена трава нашминкана
изненадним воденим хиром,
јадно се наслања
на вечно занемели ивичњак.

Пролазе неукусно срочене рекламе,
поред нервозних људи
у својим замагљеним
стакленим оклопима.

Досадна, замарајућа справа
невољно се клати
немоћна да победи
упорне кишне капи.

Мокар мрак пробуђен
наметљивим фаровима,
који откривају влагу
под клизавим точковима.

Сасушена трава нашминкана
изненадним воденим хиром,
јадно се наслања
на вечно занемели ивичњак.

Пролазе неукусно срочене рекламе,
поред нервозних људи
у својим замагљеним
стакленим оклопима.

Досадна, замарајућа справа
невољно се клати
немоћна да победи
упорне кишне капи.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ПОСЛЕ КИШЕ

sasa dragojevic
Чудно мирише ваздух
после кише,
груди се шире
похлепно га удишући.
Ноге корачају живље
орошене ситним капима.
Чудно мирише ваздух после кише.

Освежавајућа измаглица
пада на модро зеленило.
Мокре руке ширим
од задовољства,
Посматрам их како се
весело мичу испред лица.
Освежавајућа измаглица
пада на модро зеленило.

Са неба нестају облаци
исцеђени пролећним пљуском.
Очи уживају гледајући
бљештаве зраке сунца.
Орошена паучина
сија сребрним сјајем.
Са неба нестају облаци
исцеђени пролећним пљуском.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ФОРМУЛАЦИЈА ЉУБАВИ

sasa dragojevic
Да ли те волим кад смањујем ти струк,
и кад задњицу твоју у машти својој увећавам?
Волим ли те и кад груди твоје
не видим у светлости правој,
док интима моја са тобом завршава?
Волим ли те или си само моја?!

Љубим ли те или само милујем усне твоје?
Топлину твога тела дали осећам?
Док спаваш покривена месечином,
нестајем ли у твоме мраку,
или сањам да крај тебе спавам док зора се буди?
Волим ли те и кад у светлости правој не видим твоје груди?!

slike pesnika

Саша Драгојевић – ТУГА

sasa dragojevic
Тужно су клонуле
натруле гране
старога дуда.

Тужан је звоник
са ког се не чују звона.

Тужни су старци
у својим оронулим
тужним кућама.

Тужно се провлачи
дим испод поцрнелог
тужног крова.

Тужне су ограде
зарасле у траву.

Тужно ћуте
дворишта без
дечије галаме.

Туга избија иза
пожутелих завеса.

Тужна је гробна тишина
што допире иза
зарђалих брава.

Тужни су гробови
које само
птице посећују.

И слова су тужна
на камену испод маховине.

А моји кораци као ветар,
што једини нарушава тишину,
полако нестају у даљини.

slike pesnika

Саша Драгојевић – СВЕТУ СУ ПОТРЕБНИ ЗВУЦИ

sasa dragojevic
Као што беше светло,
на прамцу брода
животнога
бејах ја.

Мржња ме још не беше узела.
Сокови животни
још су били јаки, и наде пуни.
Људи су успели, људи су хуни.

Живот је само начин
да осетиш бол.
Није важан пол,
нису важне речи.

Речи су храна за уши,
али отров за тело.
Време је да се руши,
од начела веће је дело.

Свету су потреби звуци.
Бол је симбол живота.
Испуњавају га јауци,
у томе је његова лепота.

slike pesnika

Саша Драгојевић – СТРЕЛА ВРЕМЕНА

sasa dragojevic
Сат на зиду крив је
што се немоћним осећам.
Једино њему не могу ништа,
време не могу да ућуткам.

И чаша у углу витрине
подсећа на протекло време.
На њеном дну слој прашине
носи времена бреме.

И сваким откуцајем сата
осећам снагу сунца.
Направа због њега саздана,
кораке његове куца.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ВЕШТИНА ИЗБЕГАВАЊА

sasa dragojevic
Устати у одбрану достојанства!?
Достојанство је израз људскости.
А ја ипак лежим,
од проблема бежим,
каиш стежем.

Последњи урлик тигра у души одзвања,
али зец је бржи.
Сустиже ме вештина избегавања.
Лакши сам од дирижабла,
а већи у глупости својој.

Речи нижем без реда.
А некад ...
некад се знало за ред,
некад се знало за мир.
Да, знало се некад.

Сад те увек нешто прекине,
а нит је тако слаба,
тешко је очувати је.
Лакше је дремати,
без напора умирати.

slike pesnika

Саша Драгојевић – НА ГРОБУ

sasa dragojevic
Дошао сам са маглом,
са јесењим лишћем
испод ципела.

Као да је
и оно оплакује.

На гробу гледа ме
тужно, забринуто,
док седим.

Гомила бетона
јој је лакша
од живота, од људи.

Пркоси смело времену,
прошлости која је нестала
или била није.

Будућност је остала нама.
Па, коме је лакше?

Тишина мукла пара уши.
Нема звукова, нема трагова,
стазе су зарасле.

Још мало и то ће
избрисано бити,
али камен неће.

Неће нестати траг,
неће нестати знак,
на дане самоће.

Дане тишине уцртане
на камену, на лицу
у очима без суза.

У очима без суза,
али не и туге.

На уснама које зову,
траже саговорника
у даљини несталог.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ГРЧ

sasa dragojevic
Кључ универзума у њему се крије,
за све што постоји, и што постојаће.
Одговор на бол, на надражаје,
грч је тај што снагу срцу даје.

Вечита дилема јасна нека буде.
Не бори се биће да спозна постање.
Узрок сваке мисли и побуде сваке,
ништа друго није до грч материје.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ЖИВОТ

sasa dragojevic
Дете:
Замишљено посматра свет око себе,
чуди се сложености непредвидивог
бурног васцелог му света.

Младић:
Брине да испустивши реч
не испусти игру из мелодије живота,
и не заврши на тасу где
материјално не мери се.

Човек:
Спознавши он плива
и труди се да не потоне.
Стил му није атрактиван,
али он зна да само то је важно.

Старац:
Његов ропац је сасвим известан,
и он размишља о дану
и часу, али се труди
да му време брже прође.

slike pesnika

Саша Драгојевић – УШЋЕ

sasa dragojevic
Пространи поглед,
даљина ћути.
У долини вода се
спаја и тече.

Људи, мрави за мене су.
За мене - птицу у гнезду.

Камен, трава
и шум мотора испод стене.
Мир у мени
и око мене.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ИМПРЕСИЈА

sasa dragojevic
Шумарак у мору ледине
простро се миран и тих.
Кроз густу крошњу грана
јесење небо се цери.

Увело лишће лелуја,
одбројава последње сате.
Ветар што облаке носи
к’о смрт прикрада се.

slike pesnika

Саша Драгојевић – ЛИШЋЕ ЖИВОТА

sasa dragojevic
Простирка бакарна
тихо јесен рађа.
Шум прастари
поново се чује.

Пробуђени да би
умирали,
постојимо,
а зашто знамо ли?

Опет земља нагиње
се тромо,
сваким даном
сунца је све мање.

Опет човек
тај вечити борац,
мења своју длаку
а ћуд дали мења?

Готово је, своде се рачуни
мало нам је тога преостало.
Само магла у свитање рано
и по које дрво задоцнило.

slike pesnika

Саша Драгојевић

sasa dragojevic

Саша Драгојевић рођен је 17. марта 1978. године у Лозници. По образовању је дипломирани инжењер рударства. Песме пише од своје десете године, а већ са једанаест година осваја треће место на регионалном такмичењу „Песнички сусрети“ Лозница 1989. године. Песме је објављивао на веб сајту „Поезин“, Поезија ноћи, неколико ФБ група и у зборнику поезије „Јунаци урбане беде“ издатом од стране удружења грађана „Траблмејкер“ 2008. године. Уређује и води интернет страницу „Урбана поезија“ где објављује своје песме. Учествовао на Европском „Фејсбук“ песничком фестивалу који се одржава сваке године за време сајма књига у Новом Саду.

Објавио је збирку песама У друштву са собом (2021).

Живи и ради у Новом Саду.

(9. мај 2021)

slike pesnika

Танасије Младеновић – КО ЦВЕТ СЕ ЗАТВАРАМ

tanasije mladenovic ko cvet se zatvaram
Ко цвет се затварам пред замасима
Летњих вечери.
Клупчам се у себе,
И ко у рите увијам
У своје рођене
Топлине.
Прибирам мисли за скок.
И пратим кретање глечери
Што стреми у дом мој:
Да дан ми никад
Не сине.

Ћутим под зеленим небом,
Ко једом заувек
Преливен.
Чекам под чокоћем таме
Да вечерњача,
Ко зрела сенка,
Изрони.
Блудим за оним чега немам,
Злослутним муком
Заливен
И слутим ветровит час
Што мутне варке
Разгони.

Почива сав мир тај
У мени,
Ко туђ и нестваран
Предео.
Тиња и запламса пепелом
И ноћним сјајем
Неким.
Па опет све исто бива.
И залуд сан ми носи
Врхунац — чист, оседео
Под наносом ињ а заумног —
Ха горама светлуцавим.
И далеким!

1969.

slike pesnika

Танасије Младеновић – ЛОВ

tanasije mladenovic lov
Виђење са фреске или деспотска времена

Смрзнути анђео лебди над равнином:
Испружена рука неког тајног бога,
Тамјан зоре капље под мутном планином,
Одјекују звуци неког тамног poгa.

Господа, у лову, крећу кроз орашја
У милост зелену, у милосно време.
Свитнуше копита, и ловна ограшја
Свануше гласима што у пропањ стреме.

Сазрева лагано распаднуто сунце;
Ко наранче кора ломи се кроз маглу.
Кретоше хајкачи. Прекривши врхунце,
Брзоноги хрти кољу зверад смаглу.

Са грана, са лисја нежни пурпур лије;
Плануше у ватри и крила анђелска.
Писнуше соколи, a поврх Србије
Сукну пламен, и сјај прели поља селска.

Одбеже анђео. Јер, страх над равнином
Прекри саму руку тајновитог бога.
Господа пристижу. Под мртвом планином
Одјекују звуци невидљивог poгa.

1970.
slike pesnika

Танасије Младеновић – БРЕГ

tanasije mladenovic breg
Најтиши брег je звучан од тишине,
И небо звучи својом бојом плавом.
Трава зеленим шумом у висине,
A и бело дрво са ветром над главом.

Звук je и светлост овог густог лета,
Цилик и клепет из детињства звонца.
Раст шибља у зору, и вода без крета,
Меденица ноћи кад гуди и бронца.

Звук су све слике предела и ствари,
И звук су речи бачене у таму.
Над покретном земљом звезду звучну, саму,

Носи кроз космос снажни талас твари.
A над њ им амисб (говор судњем часу)
И сама звук je — што се светом расу...

1971.

slike pesnika

Константин Кавафис – КАЈАЊЕ

konstantin kavafis kajanje
Реци том кајању да се умери,
кајању свакако добром, али опасно пристрасном.
Немој се прошлошћу оптерећивати и мучити толико.
Немој придавати толику важност себи.

Зло које си учинио било је мање
него што претпостављаш; далеко мање.
Врлина која ти је донела кајање сада
и онда је била прикривена у теби.

Види како један доживљај, који ти се ненадно
враћа у сећање, објашњава
узрок твог чина који ти је изгледао
недостојан, али сада бива оправдан.

Немој се у своје памћење апсолутно поуздати:
много си заборавио – разне ситнице –
које су те довољно оправдавале.

И немој да мислиш да си онога коме је неправда нанесена
познавао тако добро. Вероватно је имао дарове, за које ниси знао;
ни огреботине можда нису оно
што ти мислиш (не познајући његов живот)
да су биле страшне ране које су му нанео ти.
Немој се поуздати у своје слабо памћење.
Умери кајање које је увек
до измишљотине пристрасно према теби.

slike pesnika

Константин Кавафис – УВЕЧЕ

konstantin kavafis
И онако не би потрајало дуго. Искуство
година ми то показује. Али ипак некако је нагло
Судбина дошла и зауставила све.
Био је кратак тај дивни живот.

Али како моћни мириси су били,
како дивна постеља где легали смо,
каквоме ужитку тела предали смо.
Одјек дана пуних уживања,
одјек дана тих дошао је мени
нешто жара наше заједничке младости;
у руке сам опет дохватио писмо,
и читао опет и опет док није светло угасло.

И изашао сам на балкон сетно -
изашао сам да променим мисли гледајући бар
мало вољени град
мало покрета на улицама и у радњама.

slike pesnika

Константин Кавафис – СКРИВЕНО

konstantin kavafis
На основу свега што сам чинио и онога што сам говорио
нека не настоје да пронађу ко сам био.
Препрека је стајала и променила
моје поступке и мој начин живота.

Препрека је стајала и заустављала ме
много пута да кажем оно што сам хтео.
На основу мојих најнеупадљивијих поступака
и мојих копреном најскривенијих списа
једино ће ме на основу тога разумети.

Али можда не заслужује да се исцрпљује
толика брига и толики напор да ме схвате.
Касније - у савршенијем друштву -
неко други створен попут мене
сигурно ће се открити и слободно радити.

slike pesnika

Константин Кавафис – ДА СЕ ВРАТЕ

konstantin kavafis
Једна свећа је довољна. Њена титрава светлост
боље пристаје биће пријатније
кад Сенке се врате Сенке Љубави.

Једна свећа је довољна. У мојој соби вечерас
нек не буде светлости много. У сањарењу сасвим
и у наговештају, и са то мало светлости -
у сањарењу тако визију ћу призвати
да Сенке се врате Сенке Љубави.

slike pesnika

Константин Кавафис – НА БРОДУ

konstantin kavafis
Свакако на њега налик је
овај мали цртеж оловком.

Скициран на брзину, на палуби брода,
једног чаробног поподнева.
Јонско море око нас.

На њега личи. Па ипак, у мом је сјећању љепши.
Био је осјетљив до границе бола,
то му је давало просвијетљен израз.
Љепшим ми се чини сад
кад душа га зазива из онога времена.

Из онога времена. Све те ствари већ су остарјеле –
цртеж, брод, и оно поподне.

•Превео Слободан Благојевић

slike pesnika

Константин Кавафис – ГРАД

konstantin kavafis
Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог
мора.
Наћи ће се други град бољи од овог.
Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;
и срце ми је – као леш – покопано.
Докле ће ми ум остати у овој тмини.
Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,
црне рушевине свог живота спазим, овде,
где сам провео толике године, проћердао их и упропастио.“

Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.
Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати
истим. У истом ћеш суседству остарити:
у истим ћеш кућама оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш – не
надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом
куту,
страћио си га и на целој кугли земаљској.

slike pesnika

Константин Кавафис – ОНО ШТО МОЖЕШ

konstantin kavafis
Чак и ако не можеш од свог живота да учиниш оно што желиш,
бар покушај да постигнеш
оно што можеш: немој га срозавати
пречестим дружењем са светом,
силним кретањем и разговором.

Немој га срозавати грабећи га,
развлачећи га често и излажећи
свакодневној лудости
веза и сусрета
све док не постане као неки туђи претоварени живот.

• Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански
slike pesnika

Константин Кавафис – ДАРИЈЕ

konstantin kavafis
Песник Ферназ важан део
своје епске поеме управо пише.
Онај у коме персијску краљевину
преузима Дарије Хистасп. (Од њега
води порекло и славни наш краљ и владар
Митридат – Дионис и Еупатор). Али ту
ваља бити мудар; треба да се процени
шта је при том могао осећати Дарије:
можда је био охол и као опијен; ипак не –
пре ће бити да је схватио залудност величине.
Дубоко размишља о свему овоме песник.
Али га прекида слуга који трчећи
улази да јави толико важну вест.
Избио је рат с Римљанима.
Главнина наше војске већ је прешла границе.

Песник је пренеражен. Каква несрећа!
Где ће сад славни наш краљ и владар,
Митридат, Дионис и Еупатор,
да се занима грчким поемама.
Усред рата замисли, грчким поемама.

Мучи се Ферназ. Баш је несрећан!
И то кад је био сигуран да ће се 
с Даријем прославити и своје критичаре,
оне завидне, коначно ућуткати.
Какво одлагање, какво одлагање његових планова.

А да је само одлагање – опет лепо.
Али да видимо да ли смо уопште безбедни
у Амису. Град и није нарочито утврђен.

А Римљани су ужасан непријатељ. 
Можемо ли да изађемо на крај с њима,
ми из Кападокије? Да ли је то могуће?
Можемо ли се мерити сада ми с легијама?
О, велики богови, заштитници Азије, помозите нам.

Ипак, у свем том злу и пометњи,
она његова песничка замисао му се упорно враћа –
мора да је у ствари био охол и као опијен,
да, охол и као опијен мора да је био Дарије.

• Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански
slike pesnika

Константин Кавафис – ГЛАСОВИ

konstantin kavafis
Замишљани гласови, вољени,
Они што помреше, или оних
Што су за нас изгубљени као покојници.

Каткада нам, у сновима, у сновима, зборе.
Каткада их, док размишља, чује мозак.

И с њиховим се ехом за часак враћају
Одјеци из прве песме нашег живота –
Као ноћу, далеко, музика што се губи.

• Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански
slike pesnika

Константин Кавафис – ПРВА СТЕПЕНИЦА

konstantin kavafis
Теокриту се жалио
Једног дана млади песник Еумен:

Две ће године како пишем
а само сам једну идилу саставио.
То је моје једино целовито дело.
Високо је, видим, на жалост,
врло високо степениште Поезије;
а с ове првестепенице где сам сада
никада се нећу успети несрећник.

Рече Теокрит:

Те су речи неприличне и хуљење.
Макар и да јеси на првој степеници, треба
да будеш поносан и срећан.
То докле си стигао – није мало,
то што си постигао – слава је велика.
Јер већ и та прва степеница
много је од обичног света удаљена.
На степеницу ту да закорачиш
треба да пуноправан грађанин
постанеш у граду мисли.
А тешко је у томе граду
и ретко бива да те прихвате за суграђана.
На његовом ћеш тргу затећи законодавце
којима се не подсмева ниједан авантуриста .
То докле си стигао – није мало.
То што си постигао – слава је велика.

• Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански

slike pesnika

Константин Кавафис

konstantin kavafis biografija

Константин Кавафис је рођен 29. априла 1863. године у грчкој породици у Александрији, и крштен је у православној цркви. Отац му је био успешни трговац који се бавио увозом и извозом робе, а као младић је живео у Енглеској, захваљујући чему је имао британско држављанство. Након очеве смрти 1870. године, Кавафис је са породицом једно време живео у Ливерпулу у Енглеској. Због финансијских проблема који су били узроковани економским статусом државе, 1877. су се вратили у Александрију.

Када је 1882. Александрију захватио талас превирања, породица Кавафис је била приморана да се изнова, мада привремено, пресели, овога пута у Цариград. Управо те године у Александрији је, као најава англо-египатског рата, избила побуна против англо-француске управе у Египту. У бомбардовању Александрије које је убрзо уследило, породични стан Кавафисиевих је изгорео. 

Три године касније, 1885. године , Кавафис се вратио у Александрију, где ће остати до краја свог живота. Најпре је радио као новинар да би затим добио посао у египатском Министарству јавних послова које је било под британским патронатом (Египат је био под британским протекторатом све до 1926. године). На том радном месту се задржао тридесет година. 

Своје песме је објављивао у периоду од 1891. до 1904. године, и то само за блиске пријатеље. Већина похвала које је добијао стизала је од стране припадника грчке заједнице који су живели у Александрији. Тек 1903. године књижевни кругови Грчке чули су за Кавафиоса захваљујући позитивној критици који је написао Грегориос Ксенопулос. Међутим, није привукао велику пажњу пошто му се стил писања значајно разликовао од стила важних грчких песника тог времена. Тек пуне две деценије касније, након грчког пораза у грчко-турском рату, нова генерација скоро нихилистичких песника попут Кариотакиса наћи ће инспирацију у Кавафиеској поезији. 

Био је један од највећих грчких песника новије генерације (и свакако најпознатији страној публици), чувен по својој Александрији у којој је, повучен у Руе Лепсиус, читавог свог живота живео и писао, и по својој сексуалној оријентацији које се са аристократском префињеношћу није одрекао. Славу је стекао још за живота, превасходно у Енглеској у којој су његове песме прво преведене – а отуда и у читавој Европи. Био је веома поштован и у матичној Грчкој, па су многи књижевници, познати и незнани, путовали да га посете у његовој кући у Александрији. 

Проблем транскрипције песниковог (през)имена важи за сва грчка имена код нас. Премда његово име на грчком гласи Константинос Кавáфис, како се углавном и преноси у друге језике, известан број српских филолога преферира облике без крајњег с, дакле Кавафи. Оваква транскрипција нема готово никакву језичку заснованост, а представља и јасну грешку против важећег Правописа Матице српске из 1993. 

Проблем у нашем случају компликује чињеница да се сам Кавафис цесто потписивао англицизираном верзијом свог имена, Constantine Cavafy, али је он грчки песник и сагласно томе треба му и транскрибовати име. 

Волео је историју и повученост у књиге. Говорио је да би, да није песник, био историчар. Једном му је један пријатељ пребацивао што не склопи уговор са неким осигуравајућим друштвом, тако да му ови дају доживотно издржавање, а да његова имовина после његове смрти припадне друштву, па би тако имао времена и новца да опреми библиотеку и пише историју. Кавафис је на то резигнирано одговорио: "Христофоре! Ти који знаш какве сам ја лоше среће, предлажеш ми такве ствари?" "Али какве везе има лоша срећа са удобнијим животом?" - инсистирао је његов пријатељ, Христофор Номикос. "Лепо: ако данас одлучим да потпишем уговор са неким друштвом, сутра ћу, то буди сигуран, умрети, да би друштво извукло добит" - одговорио му је Кавафис. 

Умро је на свој седамдесети рођендан, од рака грла, у Грчкој болници у Александрији, 29. априла 1933. године.
Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта