али никад дан да дође
Април, боја замишљена,
ал‘ не април прамаљетни.
Ми желимо један осмех.
Даље, слушај, земља плаче,
Онда дође вече. Живот
злато иде по стаблима.
а живот је, уоколо,
пожар, што их огњем пали.
Љубави се птица смешка
због блиставих обећања.
Кроз тело, све до душе,
стиже мирис чистог цвета.
Сваки врх нам показује
нове равни, луну тужну.
Одмиче од гране грани
пев, што беше нам тако близу.
Ноћи, ноћи, ноћи, ноћи,
али никад ноћ да дође
