Са железничке станице Балагоје полази путнички воз. У једном вагону друге класе „за пушаче“ дрема пет путника у сутону вагона. Они су баш малочас нешто јели па сад, наслонивши главе на наслоне од дивана, покушавају да заспе.
Тишина.
Отварају се врата, а у вагон улази један висок, као мотка мршав човек у црвенкастом шеширу и у модерном капуту који је много подсећао на оперетске и Жилвернове кореспонденте.
Тај човек се зауставља насред вагона, дува кроз нос и, жмирећи, дуго посматра седишта.
– Не, и ово није онај! – мрмља он. – ђаво би га знао шта је то! То је просто ужасно! Не, није онај!
Један путник се загледа у њега и радосно узвикује:
– Иване Алексејевичу! Откуд ви? Јесте ли ви то?
Мршави дугајлија, Иван Алексејевич, задрхта, тупо се загледа у путника, па познавши га, весело пљесну рукама.
– Ха! Петре Петровичу! – вели он. – Колико је воде Волгом протекло откако се нисмо видели! А ја и не знам да ви путујете овим возом.
– Па јесте ли ми живо-здраво?
– Па добро је. Само, ево видите у чему је ствар: изгубио сам свој вагон, па не могу никако да га нађем, колики сам идиот! Нема ко да ме бије! Дугајлија Иван Алексејевич клати се и кикоће се.
– Дешава се то често! – наставља он. – Малочас сам, после другог звона, био изашао да попијем један коњак. Наравно – попијем. Е, мислим ја, пошто је идућа станица још далеко, како би било да попијем још једну. И док сам ја тако пио и мислио, а оно и треће звоно... Ја, као луд, потрчим и ускочим у први вагон који сам видео. Е па де, зар нисам идиот? Зар нисам зевзек?
– Ама ви сте баш сасвим... весели – говори Петар Петрович. – Седајте! Извол’те сести!
– Јок, јок!... Идем, брате, да тражим свој вагон! Збогом!
– Ама ви ћете се, како је мрак, још и омаћи са платформе. Седите, брате, а кад дођемо на станицу, ви ћете наћи свој вагон. Седите!
Иван Алексејевич уздише и неодлучно седа према Петру Петровичу. Види се да је узбуђен, па се креће као по иглама.
– Куда путујете? – пита Петар Петрович.
– Ја? У свет. Мени је сад у глави такав хаос, да ни ја сам не знам куда путујем. Послужила ме среће, па ето путујем. Ха-ха... Јесте ли ви, рођени мој, видели кадгод срећне будале? Нисте? Е онда гледајте! Пред вама је најсрећнији човек на овоме свету! Да! И ви ништа не видите на моме лицу?
– То јест видим да сте... овај... али само мало...
– Мора бити да ми је лице ужасно глупо! Ех, баш ми је криво што нема огледала, да погледам своју њушколизацију! Осећам, брате, да постајем идиот. Часна реч! Ха- ха... ја, замислите само: идем на свадбени пут. Па зар нисам зевзек?
– Ви? Па зар сте се оженили?
– Данас, соколе мој! Венчао се, па право на станицу! Почињу честитања и обична питања.
– Пази ти њега!... – смеје се Петар Петрович. – А зато ли сте се ви тако фино нагиздали!
– Да-а... Ради потпуне илузије сам се чак и напарфимисао. Сасвим сам вам се загњурио у те ствари! Нити каквих брига, нити мисли, него само једно осећање, нечега онако... ђаво би га знао како да га назовем... неке благодушности, или тако нешто. Откако сам се родио, још се нисам тако сјајно осећао!
Ту Иван Алексејевич затвара очи и клима главом.
– Страшно сам срећан – говори он. – Ето, и ви сами размислите. Сад ћу вам отићи у свој вагон. Тамо на диванчићу, крај прозора, седи створ божији који вам је, тако рећи, свим својим бићем предан. Знате ли, блондина са носићем... с прстићима... Душица моја! Анђеле мој! Ти си мој златни пупољак, мој сјајни лампиончић! Филоксеро душе моје! А ножица! Господе! Њена ножица није као што су наше ножурде, него нешто минијатурно, чаробно... алегорично! Просто да узмеш и поједеш ту ножицу! Ех, ама ви ништа не разумете! Јер ви сте материјалисти, досадни бећари и ништа више! Ево, кад се ожените, онда ћете се сетити! Где ли је сад, рећи ћете, Иван Алексејевич? Да! А сад идем у свој вагон. Тамо ме већ с нестрпљењем чека... са осмејком. Ја седнем, па ево овако, са два прстића, за подваљчић...
Иван Алексејевич клима главом и клати се од срећног смеха.
– Па онда наслониш своју тикву на њено раменце и хваташ је око струка. А унаоколо, знате ли, тишина... поетичан полумрак. Цео свет бих тог тренутка загрлио. Петре Петровичу, допустите да вас загрлим!
– Драге воље.
Пријатељи се уз општи смех путника грле, и срећан новобрачник наставља:
– А ради већег идиотлука или, како то по романима говоре, ради веће илузије, одеш до бифеа да искапиш две-три чашице. Овде у глави и у грудима дешава ми се нешто што ни у бајкама нећеш наћи. Ја сам човек ситан, ништаван, а чини ми се да сам наједном постао безграничан... Цео свет собом обухватам!
Путници, гледајући на напитог, срећног младожењу, и сами се заразе његовом веселошћу, па већ и не осећају дремеж. Место једног слушаоца, око Ивана Алексејевича се очас појавише петорица. Он се врти као на иглама, прска пљувачком око себе, маше рукама и брбља, брбља без престанка. Церека се и сви се церекају.
– Главно је, господо, што мање мислити! До ђавола са свима тим анализама... Ако ти се пије, а ти, брате, пиј, а не да филозофираш: да ли је то шкодљиво или није... Све су те филозофије и психологије лук и вода!
Кроз вагон пролази кондуктер.
– Драги мој пријатељу – обраћа му се младожења – кад будете пролазили кроз вагон бр. 209, а ви нађите тамо даму у сивом шеширу са белом птицом, па јој реците да сам ја овде!
– Разумем. Само у овом возу нема вагона бр. 209. Има 219!
– Па добро! Свеједно! Дакле реците тој дами: муж вам је здрав и читав! Иван Алексејевич наједном се хвата за главу и јечи:
– Муж... Дама... Је ли то одавно? Муж... Ха-ха... Тебе треба тући, а ти муж! Ах, идиотчино! А она! Јуче је још била девојчица... пупољак... Просто не могу да верујем!
– Данас је чак некако чудновато видети срећног човека – говори један путник. Пре ћеш видети белу врану.
– Да, а ко је крив? – говори Иван Алексејевич теглећи своје дуге ноге са врло шиљастим капнама. – Ако ви нисте срећни, онда сте сами криви! Да, а како сте ви мислили? Човек је сам ковач своје среће. Зажелите само, па ћете бити срећни, али ви нећете. Ви се тврдоглаво уклањате од своје среће.
– Ето сад! Како то?
– Врло просто!... Природа је удесила и наредила да човек у извесно време свога живота воли. И ако је настао тај период, онда, брате, воли свом снагом. А ви не слушате природу, све нешто чекате. Даље... У закону је речено да нормални индивидуум мора да ступи у брак... Без брака нема среће. Ако је дошло право и згодно време, а ти се жени, не одуговлачи... Али ви се не жените, него мудрујете и све нешто чекате! Затим је у Светом писму речено да вино весели срце човечије... Ако ти је добро, па хоћеш да ти буде још боље, онда ми ти, братац, иди у бифе па попиј нешто. Главно је да не мудрујеш, него удари у шаблон! Јер шаблон вам је велика ствар!
– Ви кажете да је човек ковач своје среће. Какав је он, доврага, мајчин ковач кад је довољан један болестан зуб или зла ташта, па да му сва његова срећа стрмоглавце полети? Све зависи од случаја. Нека нас задеси, на пример, сад кукујевска катастрофа, па да видим да ли би тад овако певали...
– Којешта – протествује младожења. – Катастрофе се дешавају само једанпут у години. Не бојим се ја никаквих случајева, стога што ти случајеви немају разлога да се догађају. Ретки случајеви! Нек иду они до ђавола! Просто нећу о њима ни да говорим!... Охо! Ми ово, изгледа, већ прилазимо некој постаји.
– А куда ви путујете? – пита Петар Петрович. – У Москву, или некуд јужније?
– Ала потрефисте? Како ћу ја то, путујући на север, доспети некуда јужније?
– Па Москва није на северу?
– Знам, само што ми сад путујемо у Петроград! – говори Иван Алексејевич.
– Ми путујемо у Москву, молим вас лепо!
– То јест, како то у Москву? – чуди се младожења.
– Чудновато... А за где сте ви узели карту?
– За Петроград.
– Онда вам честитам! Ви сте погрешили воз.
Пролази пола минута ћутања. Младожења се диже и тупо прелази очима друштво.
– Да, да – објашњава Петар Петрович. – У „Балагом“ сте ускочили у други воз... Ви сте, знате, после коњака упали у контра воз.
Иван Алексејевич бледи, хвата се за главу и почиње брзо да корача по вагону.
– Ах, што сам идиотчина! – плану он као отрован. – Ах, нека ме, ниткова, ђаволи пождеру! Но па шта сад да радим? Па у оном возу ми је жена! Она је тамо сама, чека, мучи се.
Младожења паде на диван и јежи се, као да му је неко на жуљ стао.
– Ја сам несрећан човек! – јечи он. – Па шта да радим? Шта?
– Но, но... – теше га путници. Није то ништа... Телеграфишите вашој жени, а сами седите у брзи воз. Па ћете је тако стићи.
– Брзи воз – плаче младожења, „ковач своје среће“. – А где су ми паре за брзи воз? Све су ми паре код жене!
Прошаптавши нешто између себе, смејући се, путници прикупљају новац па снабдевају срећног човека потребном сумом....
