Без повратка, ти оде у поља
На веки нек је свето Име Твоје.
Опет су заласка црвена копља
Пружила к мени оштрице своје.
Фруле златне ја ћу само Твоје
Тог црног дана уснама дотаћи.
Ако молбе одзвонише своје –
Ја ћу, снужден, у пољу сан наћи.
Ти ћеш проћи у златној порфири –
Но ја очи отворити нећу.
Нек ме свет овај сањиви смири,
Да љубим пут обасјан и срећу…
О, ишчупај душу пуну море!
Са светима упокоји мене.
Ти – што држиш и копно и мора
Нежним дланом руке префињене!
