Ти у поља, без повратка, оде.И нек свето буде Име Твоје!
Уперивши у мене свој бодеж,
црвен–копља од заласка стоје.
Фруле златне ја ћу само Твоје
на дан црни уснама се таћи.
Ако молбе одзвонише своје –
Ја ћу, снужден, у пољу сан наћи.
Ти ћеш проћи у златној порфири –
ал’ не мени очи да откриваш.
Нек ме овај сањиви свет смири,
Обасјану стазу да целивам…
О, ишчупај душу с рђом бора!
Упокоји са свецима мене,
Ти – што држиш и копно и мора
нежним дланом руке префињене!
