Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!
Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!
Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…
Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!
Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…
Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?
Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?
Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!
Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…
…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...
Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...
Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...
Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!
Црни се, црни се с неба.
Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…
Отвори, друже,
Четворе очи!
2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.
Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака
Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!
Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Трах-тах-тах!
Хладно је, другови, хладно, зима!
– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!
– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!
– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!
Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!
Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!
Ах, без крста, ах!
3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!
Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!
Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!
4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…
У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…
Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…
Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…
5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!
Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!
У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!
Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!
Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?
По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!
Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?
Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!
6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…
Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…
Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...
Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!
Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!
Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!
А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!
Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
7.
Њих ђванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…
Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.
– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?
– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…
– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!
Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!
И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…
Ех, ех!
Разонода није грех!
Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!
До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!
8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!
Што ћу временце
Да проведем, проведем…
Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…
Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…
Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!
Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…
Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!
9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!
На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.
Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.
10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!
Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…
– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!
Збијај, збијај чете,
Радни свете!
11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…
Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…
Очи мути
Црвен стег.
И бат крути
Таба снег.
Душман љути –
Стреса сне…
Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…
Збијај чете,
Радни свете!
12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…
Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…
– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!
…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?
– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!
Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…
Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!
…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.
Јануар 1918.
