slike pesnika

Антон Чехов – КАД ЈЕ НЕКО СРЕЋАН

Са железничке станице Балагоје полази путнички воз. У једном вагону друге класе „за пушаче“ дрема пет путника у сутону вагона. Они су баш малочас нешто јели па сад, наслонивши главе на наслоне од дивана, покушавају да заспе.
Тишина.
Отварају се врата, а у вагон улази један висок, као мотка мршав човек у црвенкастом шеширу и у модерном капуту који је много подсећао на оперетске и Жилвернове кореспонденте.
Тај човек се зауставља насред вагона, дува кроз нос и, жмирећи, дуго посматра седишта.
– Не, и ово није онај! – мрмља он. – ђаво би га знао шта је то! То је просто ужасно! Не, није онај!
Један путник се загледа у њега и радосно узвикује:
– Иване Алексејевичу! Откуд ви? Јесте ли ви то?
Мршави дугајлија, Иван Алексејевич, задрхта, тупо се загледа у путника, па познавши га, весело пљесну рукама.
– Ха! Петре Петровичу! – вели он. – Колико је воде Волгом протекло откако се нисмо видели! А ја и не знам да ви путујете овим возом.
– Па јесте ли ми живо-здраво?
– Па добро је. Само, ево видите у чему је ствар: изгубио сам свој вагон, па не могу никако да га нађем, колики сам идиот! Нема ко да ме бије! Дугајлија Иван Алексејевич клати се и кикоће се.
– Дешава се то често! – наставља он. – Малочас сам, после другог звона, био изашао да попијем један коњак. Наравно – попијем. Е, мислим ја, пошто је идућа станица још далеко, како би било да попијем још једну. И док сам ја тако пио и мислио, а оно и треће звоно... Ја, као луд, потрчим и ускочим у први вагон који сам видео. Е па де, зар нисам идиот? Зар нисам зевзек?
– Ама ви сте баш сасвим... весели – говори Петар Петрович. – Седајте! Извол’те сести!
– Јок, јок!... Идем, брате, да тражим свој вагон! Збогом!
– Ама ви ћете се, како је мрак, још и омаћи са платформе. Седите, брате, а кад дођемо на станицу, ви ћете наћи свој вагон. Седите!
Иван Алексејевич уздише и неодлучно седа према Петру Петровичу. Види се да је узбуђен, па се креће као по иглама.
– Куда путујете? – пита Петар Петрович.
– Ја? У свет. Мени је сад у глави такав хаос, да ни ја сам не знам куда путујем. Послужила ме среће, па ето путујем. Ха-ха... Јесте ли ви, рођени мој, видели кадгод срећне будале? Нисте? Е онда гледајте! Пред вама је најсрећнији човек на овоме свету! Да! И ви ништа не видите на моме лицу?
– То јест видим да сте... овај... али само мало...
– Мора бити да ми је лице ужасно глупо! Ех, баш ми је криво што нема огледала, да погледам своју њушколизацију! Осећам, брате, да постајем идиот. Часна реч! Ха- ха... ја, замислите само: идем на свадбени пут. Па зар нисам зевзек?
– Ви? Па зар сте се оженили?
– Данас, соколе мој! Венчао се, па право на станицу! Почињу честитања и обична питања.
– Пази ти њега!... – смеје се Петар Петрович. – А зато ли сте се ви тако фино нагиздали!
– Да-а... Ради потпуне илузије сам се чак и напарфимисао. Сасвим сам вам се загњурио у те ствари! Нити каквих брига, нити мисли, него само једно осећање, нечега онако... ђаво би га знао како да га назовем... неке благодушности, или тако нешто. Откако сам се родио, још се нисам тако сјајно осећао!
Ту Иван Алексејевич затвара очи и клима главом.
– Страшно сам срећан – говори он. – Ето, и ви сами размислите. Сад ћу вам отићи у свој вагон. Тамо на диванчићу, крај прозора, седи створ божији који вам је, тако рећи, свим својим бићем предан. Знате ли, блондина са носићем... с прстићима... Душица моја! Анђеле мој! Ти си мој златни пупољак, мој сјајни лампиончић! Филоксеро душе моје! А ножица! Господе! Њена ножица није као што су наше ножурде, него нешто минијатурно, чаробно... алегорично! Просто да узмеш и поједеш ту ножицу! Ех, ама ви ништа не разумете! Јер ви сте материјалисти, досадни бећари и ништа више! Ево, кад се ожените, онда ћете се сетити! Где ли је сад, рећи ћете, Иван Алексејевич? Да! А сад идем у свој вагон. Тамо ме већ с нестрпљењем чека... са осмејком. Ја седнем, па ево овако, са два прстића, за подваљчић...
Иван Алексејевич клима главом и клати се од срећног смеха.
– Па онда наслониш своју тикву на њено раменце и хваташ је око струка. А унаоколо, знате ли, тишина... поетичан полумрак. Цео свет бих тог тренутка загрлио. Петре Петровичу, допустите да вас загрлим!
– Драге воље.
Пријатељи се уз општи смех путника грле, и срећан новобрачник наставља:
– А ради већег идиотлука или, како то по романима говоре, ради веће илузије, одеш до бифеа да искапиш две-три чашице. Овде у глави и у грудима дешава ми се нешто што ни у бајкама нећеш наћи. Ја сам човек ситан, ништаван, а чини ми се да сам наједном постао безграничан... Цео свет собом обухватам!
Путници, гледајући на напитог, срећног младожењу, и сами се заразе његовом веселошћу, па већ и не осећају дремеж. Место једног слушаоца, око Ивана Алексејевича се очас појавише петорица. Он се врти као на иглама, прска пљувачком око себе, маше рукама и брбља, брбља без престанка. Церека се и сви се церекају.
– Главно је, господо, што мање мислити! До ђавола са свима тим анализама... Ако ти се пије, а ти, брате, пиј, а не да филозофираш: да ли је то шкодљиво или није... Све су те филозофије и психологије лук и вода!
Кроз вагон пролази кондуктер.
– Драги мој пријатељу – обраћа му се младожења – кад будете пролазили кроз вагон бр. 209, а ви нађите тамо даму у сивом шеширу са белом птицом, па јој реците да сам ја овде!
– Разумем. Само у овом возу нема вагона бр. 209. Има 219!
– Па добро! Свеједно! Дакле реците тој дами: муж вам је здрав и читав! Иван Алексејевич наједном се хвата за главу и јечи:
– Муж... Дама... Је ли то одавно? Муж... Ха-ха... Тебе треба тући, а ти муж! Ах, идиотчино! А она! Јуче је још била девојчица... пупољак... Просто не могу да верујем!
– Данас је чак некако чудновато видети срећног човека – говори један путник. Пре ћеш видети белу врану.
– Да, а ко је крив? – говори Иван Алексејевич теглећи своје дуге ноге са врло шиљастим капнама. – Ако ви нисте срећни, онда сте сами криви! Да, а како сте ви мислили? Човек је сам ковач своје среће. Зажелите само, па ћете бити срећни, али ви нећете. Ви се тврдоглаво уклањате од своје среће.
– Ето сад! Како то?
– Врло просто!... Природа је удесила и наредила да човек у извесно време свога живота воли. И ако је настао тај период, онда, брате, воли свом снагом. А ви не слушате природу, све нешто чекате. Даље... У закону је речено да нормални индивидуум мора да ступи у брак... Без брака нема среће. Ако је дошло право и згодно време, а ти се жени, не одуговлачи... Али ви се не жените, него мудрујете и све нешто чекате! Затим је у Светом писму речено да вино весели срце човечије... Ако ти је добро, па хоћеш да ти буде још боље, онда ми ти, братац, иди у бифе па попиј нешто. Главно је да не мудрујеш, него удари у шаблон! Јер шаблон вам је велика ствар!
– Ви кажете да је човек ковач своје среће. Какав је он, доврага, мајчин ковач кад је довољан један болестан зуб или зла ташта, па да му сва његова срећа стрмоглавце полети? Све зависи од случаја. Нека нас задеси, на пример, сад кукујевска катастрофа, па да видим да ли би тад овако певали...
– Којешта – протествује младожења. – Катастрофе се дешавају само једанпут у години. Не бојим се ја никаквих случајева, стога што ти случајеви немају разлога да се догађају. Ретки случајеви! Нек иду они до ђавола! Просто нећу о њима ни да говорим!... Охо! Ми ово, изгледа, већ прилазимо некој постаји.
– А куда ви путујете? – пита Петар Петрович. – У Москву, или некуд јужније?
– Ала потрефисте? Како ћу ја то, путујући на север, доспети некуда јужније?
– Па Москва није на северу?
– Знам, само што ми сад путујемо у Петроград! – говори Иван Алексејевич.
– Ми путујемо у Москву, молим вас лепо!
– То јест, како то у Москву? – чуди се младожења.
– Чудновато... А за где сте ви узели карту?
– За Петроград.
– Онда вам честитам! Ви сте погрешили воз.
Пролази пола минута ћутања. Младожења се диже и тупо прелази очима друштво.
– Да, да – објашњава Петар Петрович. – У „Балагом“ сте ускочили у други воз... Ви сте, знате, после коњака упали у контра воз.
Иван Алексејевич бледи, хвата се за главу и почиње брзо да корача по вагону.
– Ах, што сам идиотчина! – плану он као отрован. – Ах, нека ме, ниткова, ђаволи пождеру! Но па шта сад да радим? Па у оном возу ми је жена! Она је тамо сама, чека, мучи се.
Младожења паде на диван и јежи се, као да му је неко на жуљ стао.
– Ја сам несрећан човек! – јечи он. – Па шта да радим? Шта?
– Но, но... – теше га путници. Није то ништа... Телеграфишите вашој жени, а сами седите у брзи воз. Па ћете је тако стићи.
– Брзи воз – плаче младожења, „ковач своје среће“. – А где су ми паре за брзи воз? Све су ми паре код жене!
Прошаптавши нешто између себе, смејући се, путници прикупљају новац па снабдевају срећног човека потребном сумом...
slike pesnika

Александар Блок – ДВАНАЕСТОРИЦА

aleksandar-blok-servus-reginale1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…

Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!

Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…

…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...

Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!

– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!

– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!

3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!

4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…

5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...

Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.
Њих ђванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…

Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.

– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…

– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!

8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем…

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…

Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!

9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…

– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути –
Стреса сне…

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…

Збијај чете,
Радни свете!

12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…

Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…

– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Јануар 1918.

slike pesnika

Александар Блок – ТИ У ПОЉА, БЕЗ ПОВРАТКА, ОДЕ

aleksandar-blok-servus-reginaleТи у поља, без повратка, оде.
И нек свето буде Име Твоје!
Уперивши у мене свој бодеж,
црвен–копља од заласка стоје.

Фруле златне ја ћу само Твоје
на дан црни уснама се таћи.
Ако молбе одзвонише своје –
Ја ћу, снужден, у пољу сан наћи.

Ти ћеш проћи у златној порфири –
ал’ не мени очи да откриваш.
Нек ме овај сањиви свет смири,
Обасјану стазу да целивам…

О, ишчупај душу с рђом бора!
Упокоји са свецима мене,
Ти – што држиш и копно и мора
нежним дланом руке префињене!

slike pesnika

Хуан Рамон Хименез – МАЈКА

huan-ramon-himenezТаласање непознатог, сине,
носи те и враћа, бескрајно море.
Где ће те на концу оставити?

Зар те дозивају тамо, друга моја душо,
с толиком жудњом
као ја овде, зар би стрепели тамо плачући,
као ја, кад би ти остао овде
коначно и заувек?

slike pesnika

Хуан Рамон Хименез – ДАНИ, ДАНИ…

huan-ramon-himenezДани, дани, дани, дани,
али никад дан да дође
Април, боја замишљена,
ал‘ не април прамаљетни.
Ми желимо један осмех.
Даље, слушај, земља плаче,
Онда дође вече. Живот
злато иде по стаблима.
а живот је, уоколо,
пожар, што их огњем пали.
Љубави се птица смешка
због блиставих обећања.
Кроз тело, све до душе,
стиже мирис чистог цвета.

Сваки врх нам показује
нове равни, луну тужну.
Одмиче од гране грани
пев, што беше нам тако близу.
Ноћи, ноћи, ноћи, ноћи,
али никад ноћ да дође.

slike pesnika

Емили Дикинсон – НАДА ЈЕ СТВОРЕЊЕ ПЕРНАТО

Нада је створење пернато
Што у душу слеће право,
И песму без речи пева
И не стаје с њом ни за мало,

И јак ветар кад је, најдража је.
А боли – мора да су олује
Што птицу ту могу да збуне,
Њу, која грејаше многе...

Чух је у крајевима студеним,
И по морима далеким, страним;
Ал’, никад, у том обиму
Као кад мрву тражише моју.

•С енглеског препевао Предраг Гвозденовић
slike pesnika

Васко Попа – СМРТ СУНЧЕВОГ ОЦА

vasko-popa-medju-dlanovimaНа три корака од врха неба
Од липе у вечном цвету
Старо је сунце застало

Поцрвенело позеленело
Окренуло се око себе трипут
И вратило свом исходу

(На наше очи да не умре)

Кажу да има сина сунчевића
Док се окат и за нас не роди
Научићемо мрак овај да сија

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта