Војислав Илић – ЕЛЕГИЈА

Престаћу и ја скоро. И са мном, за навек можда,
Спомен љубави тајне зелена покриће трава –
И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром

Истрвен натпис биће тад.

Но ти, којој сам пево млад,

У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке,
Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке

За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада

Нејасне речи моје, и терет љубавних јада,

И тајни уздах мој?
О, знај, да љубав моју ни вечност отела није,

Ни густа, зелена трава, што сунцем нада мном крије,

Ни хладни прекор твој.

 Војислав Илић   

Facebook Twitter Linkedin Pinterest
ПОДЕЛИТЕ НАЈЛЕПШУ ПОЕЗИЈУ