Једна увек недостаје!
Она од ребра.
Она за коју се љубав везује.
Она која се не може
надоместити од фаланге.
И ако ми сада отворите груди,
требаће вам Тројански коњ!
Сву кожу своју сам сашила
и на њој нема узглавља.
На њој је само вучја длака,
на којој се ледник топи
а може палит и ватра
где после свега
остаје само
згариште ил река.
И као прашина низ пут
врти се моја песма
и ја налазим да је лепа
иако пожар траву ждере.
Занемелих звона стих!
Да уздрхтиш на њој не можеш!
Ни на потоњим страстима.
Пољубац је то без звука
И усне – кам… од речи камен,
Значи: чемер, јад
Што јуче би до срца,
сада је бесни пас!
Мој заносу, моја језо
И да хитнем све кости у небо,
и тамо га погледам право у око,
не знам да л' бих разумела.
Најтврђи – грубо
најмекшег оставља,
Где је ту љубав?
Где кукурузна свила
за лагани пад
– лаган као лахор,
и поглед на горе бачен!
