Пабло, не говори ништа ноћас.Желим да су ти усне лептир
коме ћу спржити крила.
У нашем малом стану
надомак Хафела,
ходници су дуги
за моја слабашна колена
и знаш да сам се синоћ
скривала у њима
када си уморан закуцао на врата.
Мислила сам у трену потрчати,
рукама око врата
и ногама око струка теби
додирнути куполу наше таванице,
али си ме зауставио.
Мислила сам испрва, Пабло... Да ли си добро?
И помислила само, да ли је добро ово моје јело?
А онда сам запазила кишу.
Завесу кишних капи како купа куполу
дугиних боја и твоје мокро одело
са кога падају исте боје.
Не желим те гледати тужног, Пабло.
Моја пут сјајна за час је променила боју као нацистички
срушени зидови. Могуће је да сам у трену постала
риба која на плочнику хвата се кишних капи,
пре него хлапне. Панорама њених ожиљака и душе
није више оно што ти треба.
Помоћи ћу ти да се пресвучеш и скинут ти
зној са чела. У соби ти је постеља спремна
и чека те море љиљана у вази на столу…
Заборавила сам ти рећи, Пабло, да сам данас
научила и неколико нових речи
и да сам ишла обилазит Браденбуршке капије,
али о томе: не, сада. Видим ти на лицу: вести су хладне.
И да је боље да ја одем.
Љубав те навије као музичку кутију,
у промаји музеја сада њен огољени крик
надјачава наше дисање. Одлазим.
И са собом понећу само моје хаље, папире
са набацаним глупостима неким, притискач за хартију
и своје офарбане вране.
И пре него затворим врата, Пабло,
могу ли те питат још нешто...
Хоћеш да ти направим жабицу од папира
као кад смо деца били?
