slike pesnika

Оскар Давичо – ТИ СИ ЈОШ ДЕТЕ

oskar-davico-ti-si-jos-deteТи си још дете, о, насмејана,
и тако пуна птичијих шала,
играчку грла си ми дала
и шљиве ока мокре од грана.

Свирало жива, тако си чиста
и жена, жена уздрхтала...
На усни си ми угледала,
место пољупца, два врела листа.
slike pesnika

Оскар Давичо – ЧИМ САМ СМЕХ УГЛЕДАО

oskar-davico-cim-sam-smeh-ugledao1.
Чим сам јој угледао
врућ смех низ груди голе,
осетио сам се као
када сам бежао од школе

и био трапер и ловац
крај обала без браве
и зелен морепловац
на левом влату јаве.

2.
Очима сам је мојим
однео непознату,
да ноћу то дете дојим,
Африку ту меснату

што црта на челу мом мапу
суза и других пића
кад грлим шуму у слапу
њених мокрих мишића.
slike pesnika

Милорад Ј. Митровић – ПРЕД СЛИКОМ ТВОЈОМ

milorad-j-mitrovic-pred-slikom-tvojom  Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће кô слаби листак,
Кад једном стигне јесењи дан.

   Да л' љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.

   Ал' онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.

   И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобно сени, хладан кô кам,
А уздах јечи кô ветар бурни,
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.

   Ил' зар да наде заснивам нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.

slike pesnika

Војислав Илић – ЕЛЕГИЈА

vojislav-ilic-elegijaПрестаћу и ја скоро. И са мном, за навек можда,
Спомен љубави тајне зелена покриће трава –
И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром
Истрвен натпис биће тад.
Но ти, којој сам пево млад,
У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке,
Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке
За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада
Нејасне речи моје, и терет љубавних јада,
И тајни уздах мој?
О, знај, да љубав моју ни вечност отела није,
Ни густа, зелена трава, што сунцем нада мном крије,
Ни хладни прекор твој.
slike pesnika

Јован Јовановић Змај – КАД СЕ СЕТИМ

jovan-jovanovic-zmaj-kad-se setimКад се сетим, мила душо,
Руменила лица твога,
Тад не пијем друга вина,
Него само црвенога.

Ал' када ми на ум дођу,
Дођу твоје црне очи,
Онда крчмар ништ' не ради,
Само црно вино точи.

А ја пијем, певам, плачем
Од жалости, од милина,
Па кад пођем, ја посрнем
Од љубави и – од вина.

А с прозора твоја мајка
Гледа па се осмехива –
Не смејте се, драга госпо,
Том је ваша ћерка крива.

slike pesnika

Ђура Јакшић – СУНЦЕ

djura jaksic sunceЈедно сунце на западу седа,
Друго сунце на прозори беше;
Па се сунце у сунцу огледа,
А оба се на менека смеше.
Ал' мени је само једно сјало,
Једно ми је срце разиграло.
– Југ је тамом забулио главу,
Сунце паде на зелену траву
Траву близу мене испод вите јеле,
Око м' врата с'виле руке беле,
Грлила ме Мила, љубила ме
Од вечери па до зоре саме...
– Ал' сад сунце не може ми доћи,
Изгуби се у немилој ноћи,
Па се дуго у тој ноћи бави –
У вечности... да ми се појави...
slike pesnika

Момо Капор – ОДРИ, МОЈА ЉУБАВ

Одри Хепберн ме је први пут приметила тек негде у септембру 1954. у плишаној сали једног биоскопа који је мирисао на ментол бомбоне и носио звучно име „Империјал“. Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму „Босонога контеса“ због неког сасвим просечног тореадора са којег није скидала очи. Купио сам карту за филм „Празник у Риму“ и сео у други ред партера десно. Сећам се добро, баш те недеље добио сам нов џемпер са извезеним јеленима. Јелени су те године били у моди. Патио сам као убоги ђаво што ми је на груди могао да стане само јелен и по, јер сам био жгољавко, док су моји другови из разреда носили и по шест јелена капиталаца у трку. Одри Хепберн је, изгледа, најпре приметила мог снужденог јелена и по, а тек онда мене. Управо се љубила с оним надувеним Грегори Пеком, који је у том филму играо америчког новинара, кад се изненада загледа у партер десно. И Грегори је осетио да се догађа нешто чудно, па је покушао да је на брзину одвуче у Вилу Боргезе, али се мала Одри непрестано окретала тражећи ме по сали. Да је само сишао доле у партер, добио би такав ђон у трбух да би ме памтио док је жив! Али није сишао. Шта ми је друго преостало него да грицкам семенке и чекам сутрашњу представу? И поново се догоди иста ствар: и на матинеу у десет, и у два, четири, шест и осам... Стално ме је гледала.
Био је то прилично јадан и похабан биоскоп, у коме се осећао задах оближњег тоалета. Газило се до колена кроз љуштуре семенки. Али мала Одри ме је спасавала – нисам примећивао ни тај град, ни његове биоскопе, ни становнике, ништа. Идуће недеље опазише да између Одри и мене постаје озбиљно, па су скинули филм са програма. Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш! Свлаче те у своје блато. Провинцијалци! Али знао сам добро да ће се Одри Хепберн кад-тад појавити.
И појавила се, и то где — у биоскопу „Дрина“, после осамнаест месеци чекања. Из новина сазнадох да се удала за неког типа који се звао Мел Ферер, мислим. Видео сам их у филму „Рат и мир“ (америчка верзија); без везе, одмах сам знао да га не воли, да је са њим само онако. И опет се понови иста ствар: чим ме је угледала — седео сам и овај пут у другом реду партера десно — одмах ми се осмехнула. Као да је хтела да ми каже да само мене воли, у њеном срнећем погледу било је нечег извињавајућег. Уосталом, и ја сам се забављао са једном малом из седмог бе, којој су се непрекидно знојиле руке док смо се држали за време филма. Коса јој је мирисала на сирће. Одведох је још исте вечери на представу од двадесет и тридесет и, морам да признам, ту сам направио велику будалаштину: љубоморна Одри није хтела ни да ме погледа!
Требало је да прођу четири и по године па да се ствар изглади и да се опет сретнемо у филму „Љубав поподне“, где смо могли да се гледамо до миле воље, јер је покојни Гари (Купер) био лафчина и није правио питање. Те зиме због мале Одри упропастих свој зимски капут. Седео сам у биоскопу „Балкан“ поред велике пећи „бубњаре“, која се ложила пилотином, и нисам ни приметио да ми се капут запалио. Онако без капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам нико није продавао лекове. Добро је што Одри Хепберн никада није сазнала ништа о томе. Имала је, јадница, и својих брига. Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера и да се удала за неког другог типа, исто тако несимпатичног. Патили смо обоје.
Последњи пут видех је како једе пон-чипс у „Доручку код Тифанија“ Помислих да је ипак добро што нисмо отишли предалеко са нашом везом. Ја сам био у најбољим годинама, а она је већ лагано венула. Погледи нам се сусретоше изнад оних битанги у првом реду партера (непрестано су се гађали куглицама од хартије, стока једна!) и њене очи напунише се сузама. Обоје смо осећали да нам је то последњи сусрет. Седео сам у сали још дуго после слова TNE END, све док ме  разводница није избацила напоље.
Одри, можеш ли да ми опростиш, Одри, све моје касније везе? Љубав са платинастом Мерилин Монро, и са брбљивом Брижит Бардо, па после ње са Антонелом Луалди, начитаном Моником Вити и шашавом Џули Кристи? И увек су покрај њих, као по неком правилу, били неки задовољни и ухрањени дрипци у твиду, са брзим колима, златним сатовима на длакавим рукама: говорили су вешто стране језике, баш као шеф рецепције у хотелу „Европа“; бацали су тек запаљене цигарете док смо ми мољакали један другога: „Остави да пушим!“ И сви они растурали су се од љубоморе, Одри, заклањали вас, глумице, раменима и мантилима, покретним крововима аутомобила, свим и свачим, од нас гладних и жедних великог света и девојака чија коса не мирише на сирће.
И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма.
Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.
slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ

horhe-luis-borhes-svanuceГледати реку од времена и воде и сећати се да је
време друга река, знати да нестајемо као река и
да лица пролазе као воде.
Осећати да је бдење други сан што сања да не сања
и да је смрт које се боји
наша пут она смрт сваке ноћи, која се
зове сан.
Видети у дану или години симбол дана
човекових и његових година, претворити
разарање година у музику, жагор и
симбол.
Видети у смрти сан, у смирају сунца тужно
злато, таква је поезија, бесмртна
и сиромашна. Поезија се враћа као зора и
смирај сунца.
Понекад у сутон неки лик
гледа нас из дубине огледала;
уметност треба да је попут огледала
које нам открива нас сопствени лик.
Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.
И као бескрајна река која пролази и остаје,
одраз истог непостојаног Хераклита,
истог и друкчијег, као бескрајна река.

•Превод Валентина Шекарић

slike pesnika

Ана Смиљанић – СНАГО

ana-smiljanicЗа овај тренутак живота
кад затрепери моја снага,
десетак редова написах
док зидови зуре избројани,
и ја окренута зидовима
чамим са длановима
високо ка небу.

Човек познат улази у собу,
изабран по сату и сакоу,
високом челу... Опет десетак
редова о њему, и то је све.

Плафон је заиста био ту и раније
и опет је кроз њега небо
читало моје дланове
и опет ништа нашло није.

Снага стеже и леже се громада
у врату, грудима... Леђа се распукла
од креча. Кô кривац пред стрељање
хтела бих се ухватити за своју врбу,
за љуљашку... Ал’ под, за ноге срастао.

У дупљама очију осећам врелину ватре,
као да је намерно разгоревам
да не згасне. Пуштам лагано,
да би капало на стопала, на под.

slike pesnika

Ана Смиљанић – РОДИТЕЉСКИ ДОМ

ana-smiljanicДа ли се из облака сручила на мене
кућа од црепова
или ми из ока израста?
Тек стигла сам са пута
са ранцем пуним камења,
да пред њиховим очима
ломим их кô лешнике...

Умила сам лице у реци:
обрисала руке о лишће заборава,
ципеле саткала од росне траве.
Над бунарску се воду надвила
да утолим жеђ.

Дајте ми три мала пољупца
прашњавој и гладној,
и трећег дана ми пружите
да преспавам у наручју својих стихова,
јер – у магли се бојим да главу не изгубим
док лечим себе
и да л’ ћу икада полечити многе...

slike pesnika

Ана Смиљанић – ФИЛИЗОФИЈА

ana-smiljanicПевачица. Слепац. Обала.
И помогох му прећи.
Носио је нешто у врећи.
Сад знам...О нарамку душу.

Филозоф се представљаше.
Наклон понизак...прострт.
Псећа чељуст, осмејак ведар.
Сад знам...рђа, плех.

Целов му без звука,
ко да сања мртвој сан.
Очи му коров достижу,
као орао се обазире
и зуби шкргућу филозофске тајне.

Не бој се земљаче!
Удворички, тише. Најпрезреније даровање.
Смрт ми с леве руке, прсти добују,
почаст раскида уручују.
Ти мени с десне, Десна као мртва.

slike pesnika

Ана Смиљанић – ЕРОТСКА ПЕСМА

ana-smiljanicКао Фрида Кало
рашчешљане кичме,
будим се у грчу
твог стомачног бола
и док лежим поред тебе гола,
шапућем: То нисам ја...

После страсти, прокапати.
И бутина ми глатка као риба,
тражи ослон на леђима твојим.
Као одрон, таваница
у очима таласа
обојена у плаво,
кô небо да ми неко дао,
И мисао свака у њу удара.
мени се враћа равно у чело
кô седам пила кости да разбија.

Дрхти мисао кô врабац у врећи,
дрхти цело тело док се
слила гомила твојих погледа
уздуж, горе и попреко.
Опекло ме око,
опекло порекло љубави,
да л’ из душе или зноја?

Роји се безброј пчела
усковитланих између
усана које бриде
у пољубац између бедара.
Роји се безброј речи,
обећања, давања...
Крадомицом звече зуби
и језик их меље.

Дижу се два сунца пламтећа,
два бездана, два опала.
Ужасна су.... Два смртна ока
што висе у зору...
Ја знам да лепота земна
није више од гипса таваница
пробијена
– но свећа,
но звезда,
но бршљан,
што пробија у собу.

slike pesnika

Ана Смиљанић – ЗВОНА СТИХ

ana-smiljanicСве кости своје сам збројила.
Једна увек недостаје!
Она од ребра.
Она за коју се љубав везује.
Она која се не може
надоместити од фаланге.
И ако ми сада отворите груди,
требаће вам Тројански коњ!

Сву кожу своју сам сашила
и на њој нема узглавља.
На њој је само вучја длака,
на којој се ледник топи
а може палит и ватра
где после свега
остаје само
згариште ил река.

И као прашина низ пут
врти се моја песма
и ја налазим да је лепа
иако пожар траву ждере.
Занемелих звона стих!
Да уздрхтиш на њој не можеш!
Ни на потоњим страстима.
Пољубац је то без звука
И усне – кам… од речи камен,
Значи: чемер, јад
Што јуче би до срца,
сада је бесни пас!

Мој заносу, моја језо
И да хитнем све кости у небо,
и тамо га погледам право у око,
не знам да л' бих разумела.
Најтврђи – грубо
најмекшег оставља,
Где је ту љубав?
Где кукурузна свила
за лагани пад
– лаган као лахор,
и поглед на горе бачен!

slike pesnika

Ана Смиљанић – ТИ

ana-smiljanicИз твојих очију
никад не одлазе
мора и рибе,
увек су слане обале
твојих трепавица.

У твоме срцу
никад не тече
млака вода,
већ кључа вулкан
ужарене лаве,
у коме сам се ја већ утопио.

На твојим грудима
брегове и долине
никад не захватају суше.

Твоје речи
подупиру небо,
сунце је само бледи одсјај
мог путовања тим плаветнилом.

slike pesnika

Ана Смиљанић – ПРИЈАТЕЉ

ana-smiljanicНосим те на рамену
ко златну птицу
са прстеном на нокту,

Носим те обалама
на леђима својим
изгорелог на песку
љубави
И шапућем
Adios, amigo,

Не остављам те
и кад ти суза
трагове утире
на ледницима јагодица,

Држим те високо
да нас недраг
у срам не повуче,

Пуштам те
у песми и стиху
да ми на раменима
играш.

slike pesnika

Ана Смиљанић – ПУСТИЊСКИ НАТПИСИ

ana-smiljanicЖелиш ли да ти кажем хиљаду пута
колико те волим или да ти усне залијем
хиљадама пољубаца као капљицама
што ме своме мору врати?

Желиш ли да ти језиком кожу пресвлачим
и кошуљу облачим од своје излучевине - влажне,
текуће оазе пустињске, од моје душе пусте
за земаљска збивања?

Слепа за људе, слепа за боје и градове,
у свом телу осећам само ветрове, азијске монсуне
који смерове мењају ударајући тако јако
из мојих груди у твоје пене...

Воли ме ове ноћи као никада раније! Воли ме,
жаром усијане пустиње... Пржи као рибу на угрејаној плочи.
Воли ме драги, космички у ноћној лепоти,
из моје руке у твоје подивљале кочије.

slike pesnika

Ана Смиљанић – * * *

ana-smiljanicНесвесно сам села на облак
олујног Њујорка

За мене су кровови подови
и реке ме емотивно испирају.

Између нас је глуви ваздух
и неко се крије под нечије грло.

Ја видим све наопачке,
Можеш ли се ухватити за моје ребро?
slike pesnika

Ана Смиљанић – ПАБЛО

ana-smiljanic-pabloПабло, не говори ништа ноћас.
Желим да су ти усне лептир
коме ћу спржити крила.
У нашем малом стану
надомак Хафела,
ходници су дуги
за моја слабашна колена
и знаш да сам се синоћ
скривала у њима
када си уморан закуцао на врата.
Мислила сам у трену потрчати,
рукама око врата
и ногама око струка теби
додирнути куполу наше таванице,
али си ме зауставио.
Мислила сам испрва, Пабло... Да ли си добро?
И помислила само, да ли је добро ово моје јело?
А онда сам запазила кишу.
Завесу кишних капи како купа куполу
дугиних боја и твоје мокро одело
са кога падају исте боје.
Не желим те гледати тужног, Пабло.
Моја пут сјајна за час је променила боју као нацистички
срушени зидови. Могуће је да сам у трену постала
риба која на плочнику хвата се кишних капи,
пре него хлапне. Панорама њених ожиљака и душе
није више оно што ти треба.
Помоћи ћу ти да се пресвучеш и скинут ти
зној са чела. У соби ти је постеља спремна
и чека те море љиљана у вази на столу…
Заборавила сам ти рећи, Пабло, да сам данас
научила и неколико нових речи
и да сам ишла обилазит Браденбуршке капије,
али о томе: не, сада. Видим ти на лицу: вести су хладне.
И да је боље да ја одем.
Љубав те навије као музичку кутију,
у промаји музеја сада њен огољени крик
надјачава наше дисање. Одлазим.
И са собом понећу само моје хаље, папире
са набацаним глупостима неким, притискач за хартију
и своје офарбане вране.
И пре него затворим врата, Пабло,
могу ли те питат још нешто...
Хоћеш да ти направим жабицу од папира
као кад смо деца били?

slike pesnika

Ана Смиљанић

ana-smiljanic
Ана Смиљанић, српска књижевница, песникиња, специјалиста педијатрије, рођена је у Чачку 1969. године.. Завршила је медицински факултет у Београду. Као врстан педијатар, лечи и воли нашу децу у Институту за неонатологију у Београду.

Објавила је три збирке поезије: Перформанс, Фиесту и Видела сам те изблиза.

Проглашена је за Песникињу године, у 2017. години, испред Арте асоцијације – међународног удружења уметника. У македонском часопису Стожер, Удружења македонских књижевника, песме су јој преведене на македонски језик. За своје књижевно стваралаштво, награђена је у земљи и иностранству. Освојила је више међународних књижевних награда од којих издваја:

•Међународна награда La voce dei Poete – Verbumlandiart Regione Lazio, 2019.године у Ватикану, за песму Звона стих.
•Међународна награда за збирку поезије у 2019.године у Македонији, под називом Видела сам те изблиза, коју додељује фондација Такец – Битола.
•Међународна награда за Песникињу године у 2019. години у Македонији, с наградом под називом Безвремена жена, коју додељује фондација Такец – Битола.
•Добитница међународне награде Бранислава Вајс Папуша, коју додељује Удружење ромских књижевника, поводом Светског дана Рома, 8.април.

Такође, освојила је и награде у Србији од којих издваја:
 
Књижевна награда Душан Матић, за очување и неговање књижевног стваралаштва, коју додељује Књижевни клуб Душан Матић – Ћуприја

Осим поезијом, бави се и писањем прозе, те је у 2020. години добитница Специјалне награде за причу Заклињање испред Вербумланди Арт асоцијације, са средиштем у Италији.

Члан је Удружења књижевника Србије и Српског лекарског друштва.

Живи у Београду.
(14. август 2020)
slike pesnika

Владимир Мајаковски – НАРЕДБА АРМИЈИ УМЈЕТНОСТИ

vladimir majakovski naredba armiji umjetnostiСтарци успоравају бригаде,
ко да вуку неку ужад.
Хеј, другови!
На барикаде! —
барикаде срца и душа.
Онај је комунист чисти
што за собом мостове пали.
Доста корачања, футуристи,
на нову будућност — пали!
Воз се формирао у јединицу,
навио точкове и — пут за уши.
Ако пјесма не плави станицу,
чему се, онда, старо руши?

Ништа простије — редови двојни,
нога са ширитом да се слије,
неће помоћи совјетски депои
ако музичар марш не излије.
Изнесите клавире на улице,
здипите бубњеве из сваке куће!
Ако бубањ клавиру
унакази лице,
није важно —
само нек
туче.
Гмчење у фабрици — баци сад то,
кожу ћеш тамо офарбати,
и због туђе раскоши,
уз одмор,
уморним очима трептати.

Баци јефтине истинице —
из срца нека оне извјетре.
Улице су наше кичице,тргови — наше палете.
Ни свезак времена
хиљадулисти,
неће казати револуције чари.
На улице, футуристи,
и пјесници, и бубњари!

1917.

• Превео Божо Булатовић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)
slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – СВАНУЋЕ

horhe-luis-borhes-svanuceУ дубокој општој ноћи,
коју једва оповргавају светиљке,
залутали налет ветра
увредио је ћутљиве улице
као уздрхтало предосећање грозног сванућа које тумара
запуштеним предграђима света.
Радознало загледан у таму
и престрашен претњом свитања,
доживео сам страховиту претпоставку Шопенхауера и Берклија,
који тврде да је свет делатност духа,
сан душа,
без основе, намере и просторности.
А како идеје
нису вечне као мермер,
већ бесмртне као шума или река,
раније учење
добило је у зору други облик,
а празноверје тог тренутка,
кад се светлост попут ладолежа пуже по зидовима таме,
преварило миразом
и нацртало овај каприцо:
Ако ствари немају материјалност
и ако је многољудни Буенос Ајрес
само сан
који сањају душе у заједничкој опчињености,
и на тренутак
када је његово биће у великој опасности,
а то је дрхтави тренутак сванућа,
кад мало њих сања свет
и само неколико ноћника чувају,
пепељасту и тек скицирану,
слику улица
коју ће касније са другима довршити.
Час када упорном сну о животу прети опасност
да се разбије,
час када би Богу било лако
да уништи своје дело!
Али опет се свет спасао.
Светлост просијава измишљајући прљаве боје
и са извесном грижом савести
што сам саучествовао у ускрснућу дана хитам кући,
безбојној и леденој,
обасјаној белом светлошћу,
док једна птица зауставља тишину
и док истрошена ноћ остаје у очима слепих.

•Превела Валентина Шекарић
slike pesnika

Љубомир Симовић – ЋУТАЛИЦА

ljubomir simovic cutalicaНе знам којим речима – дрвеним,
каменим, или воденим, или пламеним,
јечменим или ражаним – да им кажем:
да онај, ко има на земљи и у кеси,
у подрумима, на таванима, у кацама,
у лонцу и џаку, а нема у пепелу,
од једне варнице остане сирома;
а да онај коме је пепео благо
ни у туђини не остаје без дома.

Кад видим како у миру испустише
оно што су одбранили у рату,
и кад их чујем како у мраку опет,
девет, и сто девет, преварени пута,
десети, сто десети, и тристоти пут,
пред истим ђаволом сабирају снаге,
не знам којим речима – осињим,
пелиновим или змијским – да им кажем
да - не знам којим речима: уљаним,
хлебним или винским – Бога моле
да их, не од грмљаве топова, него од зујања мува,
не у рату, него у миру чува!

Док силници један другом, нашим рукама,
златну са главе отимају круну,
док један другог том круном надсијавају,
у страшном рату, и у још горем миру,
не знам којим речима – озеблим,
гладним или жедним – да им кажем:
да круна није
златна капа на глави:
круна је со
на печеном кромпиру.

slike pesnika

Љубомир Симовић – ТРАЖЕЊЕ РЕЧИ

ljubomir simovic trazenje reciО како да ми дође реч снажна и сирова,
Ко дрво као извор ко ђубриште што кисне,
Реч коју не могу да обележе слова,
Што греје као светлост, што као камен притисне.

Да је у устима осећам као залогај меса,
Ко крвав пољубац у ухо, ко пољубац у срце само,
Да ме окружује ко сунца пуна небеса,
Па да тој речи свој желудац и своје срце дамо

Да постоји ван нас ко биће! О како
Да нађем реч која дажди или гори или цвета,
У којој над морем корабља плови полако
Претоварена рудама и плодовима лета.

Како да нађем реч која се испарава,
Из које - до скелета опран! – испливам ко из мора,
Која ме усисава у себе ко она путница гарава
Од које на телу остаје траг ко од ловранских зора.

Како да нађем реч у коју могу да посадим
Дрво или жито, реч у којој рибе плове,
Реч којом ребра грејем или тело хладим,
Коју без помоћи руку и ногу не могу уста да прослове!

Реч која није само глас!
Пребледеле
И беспослене ми руке у крило падају неме,
Без речи, кроз провидну ватру посматрам вечерње пределе
И ситна се насеља повлаче у нездраву маглу и време.

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта